Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Prvi maj, Međunarodni dan rada, nije praznični, a ni neradni dan svuda. U britanskoj monarhiji trulog, ali još dobro držećeg kapitalizma, malo ko zna kakav značaj za ostatak sveta ima prvomajski praznik.
Da znaju za količine pečenja koje, u ime nikad primenjenih socijalističkih slogana i dan danas, radni ljudi negdašnjeg socijalizma izjedaju na prvomajskim izletima, ne bi odbili da praznuju i oni, pa ma i u ime radnika.
Ideja je, tako i tako, potekla iz nikad proleterske Amerike i Engleske, gde fabrike nikad nisu pripadale radnicima i gde su se u korenima prve uspešne industrijalizacije pojavili i koreni ozbiljne eksploatacije.
Međutim, engleska istorija sve sa predznakom socijalizma zaboravlja, a prosečan Englez teško da ume da se zamisli i nad sopstvenim radnim uslovima.
U televizijskim kvizovima znanja može se čuti odgovor da je autor „Kapitala“ Hitler. „Fašizam“ ili „socijalizam“?!? Važno je da se ne zaboravi koji od „-izama“ su preteći.
„Podignimo uvis čela“
Svakog Prvog maja londonska policija se suočava sa izvesnim (malobrojnim) borcima protiv sistema, koji se anarhistički bezidejno obrušavaju na simbole eksploatacije, oličene u bankama i velikim trgovinskim lancima i sve to prolazi manje više neprimećeno.
Ljudi odrasli i vaspitani na neurušivim stubovima večite monarhije, ove proteste u Engleskoj vide kao napad na ustaljenu svakodnevnu rutinu i nepotrebno remećenje javnog reda i mira.
Većina radnog naroda Velike Britanije ne može ni da pojmi o čemu se tu zapravo radi i kako bi u, sasvim održivom, kapitalističkom sistemu išta bilo podložno promeni.
Ove godine, povrh svega, demonstracije, sa potencijalom mogućih uličnih izgreda, uspešno su je opstruirala kraljevska porodica.
Rođenje nove princeze je od odveć velikog značaja za sve pripadnike nacije, bez obzira na političku orijentaciju, da bi se bilo ko, u tako značajnom trenutku za budućnost Monarhije, bavio pravima i položajem radnika, te podrazumeva se i bilo kakvim drugim osim primerenim rojalističkim proslavama.
Monarhija ima svoje neradne praznične dane, od kojih je jedan svakog prvog majskog ponedeljka, ali za svaku sigurnost nikada Prvog maja.
Britanija ne slavi državne, nego bankarske praznike. Kako objedinjuje razne narode i religije, te da bi se predupredila sva eventualna verska neslaganja i nacionalne netrpeljivosti, ovde su praznici „Bank Holidays“, jer kad banke ne rade tad i sve ostalo stane.
„Mi junaci rada svog“
Kod nas, kako se ovaj praznik proslavlja jednako kao i bilo koji drugi neradnički praznik, doduše sa jasnom distinktivnom karakteristikom obaveznih roštiljada, sasvim komotno na Prvi maj može i da se zaboravi.
Ne kažem da je neophodno da ljudi rade kako bi proslavljali rad, niti da je u bilo kom smislu loše provoditi lepe prolećne, pa još i praznične dane sa porodicom u prirodi, nego se pitam mora li i ova proslava da liči na sve druge naše praseće ili jagnjeće praznike?
Radni narod koji se Prvoga maja razmili po šumama i parkovima „naše zemlje ponosne“ ne pravi pitanje koji je povod proslave, samo da se ne radi i da se nešto dobro pojede.
Gotovo da više i nema nikakvih razlika između pravoslavnih i socijalističkih praznika – bilo da počne uz slavsku sveću ili pripremanje roštilja, zasigurno završi pečenjem i političkim govorima. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
