Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Englezi su poznati po tome da sve rade na svoj način – mimo sveta i nije im dosta da su po svemu posebni, nego su na to još i ponosni.
Koliko god da se ta posebnost neguje i čuva kao deo specifičnog engleskog nasleđa, suštinski ona se ne svodi na potvrdu značaja posebnosti i individualizma, nego na objedinjenost engleskih karakteristika, te tako mnogo voljena engleska ekstravagantnost, u svakodnevnom životu više liči na egzibicionizam nasledjenih navika.
Osobenjačke navike
Kad se po površini malo zagrebe, to paradiranje ličnim slobodama u stvarnosti se kosi sa originalnim, ličnim osobenostima koje pojedincarazlikuju od mase, upravo zato što sve oni koji mašu zastavama slobode stavlja u istu veliku grupu jednakih, a ne različitih među svima.
Mada je filozofija svakodnevnog života krajnje primenljiva, bojim se da sam sad već u opasnosti da izgubim one čitaoce kojima do filozofije i filozofiranja od strane nekvalifikovanih, jednako kao i kvalifikovanih filozofa ni najmanje nije stalo.
Priznajem da sam se malo zanela i skrenula sa inspirativne putanje gvirenja kroz odškrinuta vrata engleskih navika i običaja.
Svi, dakle, znamo da Englezi rade naopako, a onda ostatak sveta zbog te naopakosti optužuju. Potpuno je nevažno što je ostatak sveta ubedljiva većina, u odnosu na englesku ostrvsku manjinu.
Brojnost, kao što je nama malim narodima dobro poznato, ne služi uvek kao potvrda istine, iako je uvek potvrda većine. Ne radi se o isterivanju nečijeg prava na različitost, nego o prostoj potrebi da se, priklanjajući se većini, prihvate male, ali ni u kom slučaju nevažne, životne olakšice.
Strah od promene
Zašto je, recimo, tako veliki problem da se odustane od leve strane kojom Englezi, suprotno navikama ostatka sveta, voze svoje automobile?
Ova odluka ne bi dovela do naglog preusmeravanja saobraćaja, promene signalnog sistema ili rušenja postojeće i izgradnje nove mreže puteva. Postoje, doduše tvrdnje, koje nisu poduprte nikakvim dokazima, da bi to dovelo do kolapsa saobraćaja.
Nije ovde potrebna nikakva iznenadna promena da bi najednom došlo do saobraćajnog kolapsa, to je svakodnevna pojavana engleskim autoputevima, iako se svi uredno drže iste leve strane puta.
Pravi razlog za ovo besmisleno ne prihvatanje, u ovom slučaju, kao i u mnogo drugih tipično engleskih slučajeva, nije ništa drugo do uobičajeni strah od promena, koji se ovde generacijski nasledjuje i čuva.
Ono od čega Englezi stvarno strahuju je da će promena ukinuti pravo na zastarele i u ostatku sveta davno prevazidjene navike, koje oni s ponosom nose kao značke svog nacionalnog identiteta.
Kako inače objasniti da i kad menjaju stara kupatila, i samo na pločice potroše vrednost opremanja čitave kuće, ne odustaju od odvojenih slavina na česmama za hladnu i toplu vodu. Tako je i dalje jedini način da se ne ošure ili ne smrznu ruke, što će potvrditi svako dete, stavljanje čepa u odvod svaki put kad se peru ruke.
Nemam više „mesta na papiru“, a tek sam počela.
Treba li, za potvrdu, tražiti dokaze u drugim engleskim osobenjačkim primerima, od kojih ničeg korisnog u životu nema, pitam se ili sam dovoljno ubedljivo iznela slučaj neodustajanja od pogrešnih navika, koje su uvek samo otežavajuća okolnost u susretu sa narodima sa drugih kontinenata. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
