Kućni duhovi u Engleskoj

Kućni duhovi u Engleskoj ne postoje samo zabave radi.

Kao i sve legendarne priče i verovanja sa mističnim oreolom i ove o duhovima žive stolećima svuda unakolo na britanskim prostorima.

Delimično se ova tradicija podupire turistički isplativim turama i posetama zaposednutim kućama i zamkovima („haunted hauses“), naročito popularnim u vreme Halloween-a, ali deo ove priče izlazi izvan okvira standardnih turističkih ponuda. Postoji ne zanemarljiv deo populacije koja se ozbiljno, bez straha i čak sa izvesnim romantičnim entuzijazmom bavi prisustvom duhova u engleskim kućama.

Bilo bi možda primerenije da se ovom temom bavim u vreme Noći veštica, ali kao i sva tradicija koju je uništila komercijalizacija, tako i ovaj praznik, sa osnovama u starim verovanjima, skoro da nema više nikakvog dodira sa svojim istorijskim korenima.

Duše umrlih se, u vreme Noći veštica, razbeže glavom bez obzira u susretu sa ogromnim brojem karakterom i pojavom, za tu priliku, neprimerenih kostima na ulicama.

Suživot sa kućnim duhovima

Duhovi istorijskih ličnosti, najčešće onih nesrećno stradalih, zatočenih ili ubijenih obitavaju, smatra se, po starim plemićkim kućama i zamkovima.

Njihove nesrećne sudbine su dosta lepo rabljene kao ponuda za neuobičajena turistička iskustva. To na stranu, međutim, ima mnogo Engleza koji veruju da svoj životni prostor dele sa duhovima i u tome ne nalaze ništa neuobičajeno.

Dok je kod nas sve to sirovo praznoverje, sa elementima još prisutnih paganskih verovanja, kod Engleza ni sa lutajućim dušama umrlih nema šale.

Dosta puta sam čula ili bila svedok nimalo naivne razmene ličnih iskustava sa kućnim duhovima. Razgovori se uglavnom na tim raznolikim onostranim iskustvima tu i tako i završavaju.

Niko se ovde ne bavim egzorcizmom kao u holivudskim filmovima, nego manje više prihvata stanje suživota sa prisutnim nevidljivim kućnim starosedeocima.

Praznoverje ili romantično verovanje?

Ne bih da kvarim ničija uverenja, ali svemu se tome sigurno mogu naći zdravorazumska, pa i naučna objašnjenja.

Ne bi trebalo da bude nimalo čudno što u starim drvenim kućama na sve strane škripi i puca, niti što odnekud iznenada dune neočekivano i kad nije promaja.

Biće, ipak, da ima više draži verovanje u posetu s one strane života, nego u potrebi zapušavanja sitnih rupa u zidovima i podovima istorijskih građevina.

Konačno sve se svodi na to da ljudi veruju u ono u šta žele da veruju.

Vekovima su se tražili načini da se ostvare kontakti sa dušama umrlih. Mnogi se, verovatno, čak pritajeno nadaju nekoj onostranoj poseti.

Ono što je u engleskoj priči interesantno, to je da su oni izmireni sa kućnim duhovima, čije prisustvo prihvataju kao deo starog nasleđa. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.