Izdvajamo
Nigde zadovoljan: Tuga za poneti
Engleska ili Srbija?
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Nigde zadovoljan: Tuga za poneti

Nigde zadovoljan: Tuga za poneti

Šta ti je čovek – niko srećan, nigde zadovoljan (da Njegoša slobodno parafraziram). Gde god da se na planeti nalazimo, hteli mi to ili ne, nekakvo nas sidro uporno vuče u staro uporište.

Istina je, mesto rođenja ne možemo da biramo, ali ma kako da se prema zavičaju odnosimo, ne možemo da mu pobegnemo. Useli nam se u život i ako mu branimo, sačekuje nas sećanjima i kad ga odatle isterujemo, ne da da se prevarimo, prilagodimo… poenglezimo.

Etno selo i domaća kuhinja

Primećujem, Englezi ozbiljno pate, čak i kad su na rajskim ostrvima ili drugim kakvim manje osunčanim, ali jednako divnim predelima, za svojim pabovima, engleskim čajem i indijskim karijem.

Jednaka nostalgična gastronomska tuga ophrva našeg iseljenika sproću nedeljnih ručkova, sarmi i roštilja.

Da li ste se ikad zapitali otkud odjednom toliko etno-sela i domaćih kuhinja kud god se okreneš po bivšim jugoslovenskim prostorima?

Tačno je, postoji trend zdrave ishrane i povratka prirodi sada u Evropi, ali naše se nutricionističke navike nisu ni pre, pa se tako ne mogu ni sada izjednačavati sa evropskim trendovima.

Lako je uočljivo i bez statističkih analiza, da nas Jugoslovena sada ima više uokolo po svetu, sa jačim uporištima u susednim, nekad okupatorskim nam zemljama, nego što nas je ostalo da se pati pod teretom regresivnih post-socijalističkih režima nekadašnjih republika.

To su pametni i snalažljivi pojedinci, kojima je ili ostala dedovina ili su se lepo snašli sa zapuštenim imanjima, iskoristili za razvoj manje privrednih, a više ugostiteljskih objekata.

Čak i ako nam nije mrsko da se u tuđini budimo i kad ne preziremo posao na kojem od devet do pet radimo i kad je lepo negde tamo daleko, vuče domaće ognjište. Kad god se u otadžbinu vratimo, mi spremno pohrlimo u pravcu dobro poznatih mirisa i ukusa roditeljskog doma.

Loš gost i dobar domaćin

Nego, pitam se, koliko je onih koji kao ja, ni u ovom scenariju ne mogu da nađu čvrstu poziciju? Ima li nas koji ne uživamo nesamerljivo u masnim, mesnim obrocima, ne zbog brige o holesterolu i kalorijama, nego zbog drugačijih digestivnih (i ne samo takvih) navika?

Nije to lako ni gostima, ni domaćinima. Svi se uporno trude da vas, uz domaću atmosferu, dobro ugoste, a vama su takvi zalogaji teški i za stomak i za sećanje.

Hoće ljudi da vam izađu u susret, pruže tradicionalnu dobrodošlicu, a vama pozli polako od svega pomalo. Kad niko ne može ni da te ugosti, pa ni punim stomakom, ni lepim dočekom usreći, e to je, u našim uslovima, osnova za incident i sukobe ozbiljnih razmera.

Šta da vam kažem – tuga za poneti, eto to je to! ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.