Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Iz Evrope nazad u Englesku – malo toga se promenilo. Vreme je jednako loše, kakvo je uvek i bilo, problemi su tu, Englezi su jednako razgolićeni u nadi da će tako prizvati odnekud miholjsko leto.
Perspektiva je ista. Ispunjeni nadom da će sledeće leto stići brže nego što mu je kalendarski određeno, odlučujemo se nekako, mada teško, da se pomiriimo sa sudbinom i sačekujemo nevoljno dugu jesen i predugu zimu. Ako ništa drugo, već nas izvesno greje sunce sledećeg leta, koje ćemo ipak nekako sačekati.
I od goreg ima gore
Kad se po dobrom engleskom običaju narazgovaramo o vremenu vraćamo se u ove nekakve živote.
A na izmaku leta tužna je istina da se vesti nisu mnogo promenile. Evropska kriza sa imigrantima i azilantima je poprimila nove ozbiljnije razmere. Njima leto nije mnogo donelo, ali im nadu nije oduzelo.
Englezi se ostrvski izolovano drže podalje od problema koji ih se geografski ne dotiču. Intenzivno su uključeni u demonstriranje demokratije dalekim narodima, sa terorom i torturama novih i bojih režima, koji ljude vode u izbeglištvo i azil preko pola sveta.
Ostrvska pozicija udaljava Engleze od evropskih problema i oni se svim silama upiru da od njih zavise samo odluke na višim evropskim nivoima. Kolonijalna osvajanja su za sve zemlje Komonvelta matičnu monarhiju učinile pristupačnom destinacijom za imigrante raznih „boja“.
No, oduvek je postojao izraženi otpor prema prijemu stranaca, odbojnost prema stranoj kulturi, netrpeljivost prema stranim običajima i nezainteresovanost za strane jezike. Nije se tu mnogo šta promenilo do sada ni prema pridošlicama iz zemalja Komonvelta, još manje prema onima neblagoslovenim uticajima britanskog carstva.
Ruka spasa
Vole Englezi o sebi da misle ne samo da su napredna i nadarena nacija, nego i da su puni razumevanja za muke i stradanja širom sveta.
Oni pružaju ruku podrške, ali uglavnom samo za rukovanje, a zatim sa pristojne udaljenosti posmatraju kako teče operacija spasavanja. Kontinentalna Evropa, koja je uvek nosila teret osvajačkih ratova, stradanja pod okupacijama i evakuacijama i sad je glavna engleska odstupnica.
Englezi uživaju u poziciji kojom su u najnovijoj krizi iznenada dobili status obećane, nedostižne zemlje. Smute demokratiju nekom „nerazumnom“ narodu, koji ne ume sam da odlučuje i vlada, diktaturu zamene građanskim ratom, a zatim novostvoreni haos posmatraju iz daleka.
Argument koji im uvek ide na ruku je prostorna ograničenost ovog obećanog ostrva. Ne samo da su udaljeni, nego su i prostorno skučeni da bi mogli da prime sve one koji bi da se poengleze. Zato, tradicionalno, rešenje problema prepuštaju svojim evropskim partnerima.
Dosta uspešno, Englezi se brane argumentom medveđe usluge koju zapadna Evropa čini izbeglicama sa istoka. Dobrodošlica ne sme biti previše topla, kako se došljaci ne bi odomaćili i ostrvo zaposeli. Ako se vrata širom otvore uplašeni su da više neće moći nikad da ih zatvore. Odbrana od optužbi za okrutnost i bezosećajnost sada počiva na uspostavljanju jasne distinkcije između imigranata i azilanata.
Retki su oni glasovi razuma koji se povremeno javljaju da opomenu na britansku ulogu u stvaranju sveopšteg haosa, koja im dodeljuje i odgovornost koje ne žele da se sete.
Sve što nije dovoljno blizu da poremeti uobičajeno stanje Monarhije, dovoljno je daleko da ne bude pretnja engleskom identitetu i standardima. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
