Izdvajamo
Pitam se, pitam se... gde nestade dečja igra
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Pitam se, pitam se… gde nestade dečja igra

Pitam se, pitam se… gde nestade dečja igra

Mislim da nikada za sve vreme svog boravka ovde neću prestati da se pitam da nisam, možda, ipak napravila veliku grešku.

Događa se katkad da više nema kuda da se skrene, ni puteljka da se nekud uokolo zamakne, nego ideš kud te vodi put na kome si… bez kraja. Da sam pogrešila prema sebi tu nema sumnje… nikakve; ne zbog toga što me je negde drugde čekao život pun radosti, bez problema – svako je sam sebi najveći problem.

Izvitoperena realnost

Svi mi koji odlazimo, idemo sa dečjim očima, punim nade i ljubopitljivosti. Te dečje oči me ispunjavaju brigom, njih radi me je strah jesam li pogrešnim putem suviše daleko odmakla.

Moje su se oči već zamorile, odavno im trebaju naočare, ali dečje su tu da budu širom otvorene. Šta one sad vide, to je ono što će sa njima zauvek ostati.

Iz našeg nekad čistog i umivenog dečjeg sveta, kad se bolje pogleda ova izvitoperena realnost koja se sad prodaje za bajku, sve je surovo i sve napada odasvud. Iz nekad ponudom tako škrtog dečjeg programa odrastanja, najurena je i proterana nevina dečja mašta.

Sve je sa podtekstom i sumnjivo ukazuje na postojanje kakvih zadnjih namera, kao da više ništa što se deci nudi nije bez pretenzija. Ni ne čudi što se, zarad pomoći opstanka roditelja, uporedo razvija obimna literatura za vaspitanje deteta i razumevanje tinejdžera.

Pitam se, pitam se... gde nestade dečja igra

Ne oštećeni nego obogaćeni

U svemu tome, vidite, pitam se gde je nestala tradicija dečjih pesama, koje smo učili napamet i za ocenu recitovali i šta bi sa onima koje smo u školskom horu svi zajedno pevali?

Tako se uči da se govori, misli, sluša… Uostalom, govor je jedna od karakteristika koja nas obeležava, od koje se ne može pobeći i koja se ne može sakriti šminkom, frizurom, ni odećom.

U Engleskoj, iako postoji visoko razvijena svest o potrebi kultivisanog ophođenja, uopšte ne postoji tradicija čitanja i učenja dečjih pesmica.

Zapravo, osim onih starih tradicionalnih, dečjih pesama ovde i nema. Ovde se napamet ne uči ništa, ne zato što je učenje napamet prevaziđeno, nego što se smatra da nije zabavno, a još je i naporno.

Javni nastupi i školske priredbe su retka i ubistveno dosadna događanja, kojom prilikom čak i jedna izgovorena rečenica mora biti sa papira pročitana.

Verovatno subjektivno i sa nesumnjivom primesom nostalgije posmatram naša horska pevanja i recitale, koji su sasvim sigurno bili soc-realistički obojeni, ali su, osim veličanja partizanske borbe i duha socijalističke izgradnje, imali i ne mali vaspitni značaj.

Negovala se, a i opstajala ljubav prema poeziji i izgovorenoj reči, prema pesmi i melodiji, pa i oni koji su bez uživanja bili primorani da u tome učestvuju nisu time bili oštećeni, nego ipak, bar trunku, lepom reči obogaćeni.

Može izgledati sasvim naivno, ali stvarno nije zanemarljivo. Tačno jeste da uvek oni koji stare osuđuju one koji rastu, a ja žalim takvo odrastanje.

Razmislite, kuda ide društvo čija se mladost hrani vrištećim elektronskim igrama? Čak iako nisu nasilnog karaktera, one ubijaju sva čula.

Šta će saznati, otkriti, ostvariti budući ljudi koji svoje oči, uši i misli troše u beskonačnim bezidejnim internet komunikacijama?

Kuda ide život, ne znam, ali znam da je sve već davno otišlo do vraga. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.