Izdvajamo
Na koga da se oslonite
Beograđanka u Londonu: Na koga da se oslonite (foto: Shutterstock)
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Na koga da se oslonite…

Na koga da se oslonite…

Učini li vam se kadgod, i kad niste sami, da ste očajno sami i nemate prosto na koga da se oslonite?

Ne sasvim sopstvenom krivicom, nego nekim volšebnim planetarnim rasporedom, čovek može da se nađe i ostane trajno usamljen, u gomili. Gomila je samo prisustvo, bez težine.

Ima li još poneko ko se, kao ja, ne retko nego češće nad sobom zamisli, pa se prosto začudi u kakvom se mestu usamljenosti nalazi.

Ne volim sve što vole mladi

Mislila sam dugo da je moje čudaštvo uzrok mojoj trajnoj usamljenosti, ali sam shvatila evo, tek na putu ka starosti, da su moji visoki intelektualni i emotivni standardi učinili da se radije u pisanom društvu slova, knjiga i sopstvenih misli nalazim.

Po svoj prilici na papiru loše izgledam. Osećam da treba da ustanem u odbranu svog karaktera.

Iako, istini za volju, nisam uvek nasmejana, a ni naročito vedra osoba, nisam baš neki mračan lik. Ono jeste, ne volim sve što vole mladi, a nisam više ni mlada, ali ko voli životinje voli i ljude, a ja volim i ljude i životinje, samo mi iskustvo govori da treba držati odstojanje. Volim ja društvo kad ne moram da se udubljujem u nečije lažne patnje, prividnu zabrinutost za čovečanstvo i pasje sudbine.

Najviše volim da se družim iz daleka. Nema ništa lepše nego primati pisma prijatelja.

Druženje može biti vrlo intenzivno i često veoma uspešno ako se ne insistira na neposrednom susretu. Svaka veza, pa i sentimentalna, bolje opstajava ako se ne forsira. Čovek često ni sam sa sobom ne može da bude načisto i ne može za druge biti pametniji nego za sopstvenu nesreću. Biti savetodavac je ozbiljna, daleko precenjena i visoko nezahvalna uloga. Savete niti volim da delim, niti da primam. Nema ništa gore nego poslušati pogrešan savet dobronamerne osobe.

Ljudi su u većini loši i glupi

Težina sopstvenih misli me najteže pogađa. Situacija se dodatno problematizuje mojim urođenim nagonom za analiziranje. Što volim da prevrćem po glavi moguće uzroke i posledice, a znam da mi to štetno deluje po zdravlje.

Nema sreće u stalnom tumbanju po sopstvenom pamćenju, naročito kad drugi ne pamte, niti veruju, ni u ono što sami čine i izgovaraju.

Koliko ima svuda na svetu ružnih ljudi – u duši ružnih, iskrivljenih, pogrešnih ljudi koji žive i traju, traju…

Prođe mi život u verovanju da ljudi, u većini, nisu loši, ni glupi. Predajem se, priznajem da sam svoje uverenje u humanost i lepotu intelekta izgradila na naivno postavljenim postulatima, izraslim, po svoj prilici, iz mog (pogrešnog) vaspitanja. Ne da su me nešto ubeđivali u ljudsku dobrotu, nego sam ja uglavnom pogrešno tumačila primedbe, savete i ponašanje iz svoje okoline.

Ne verujući da ljudi iz čiste gluposti i zlobe mogu da budu maliciozni, ja sam i čistu zavist i intelektualne kradje kod prijatelja (čitaj – prijatelja) tumačila kao nesporazume i nerazumevanja.

Čovek se raspravlja i svađa ako mu je stalo do nečijeg suda, te staje u odbranu svog mišljenja. Kad vas napusti želja da pred drugima sami sebe zastupate, odustanete od napora da vodite bitke zarad zadovoljenja sujete. I tu je kraj borbi za tuđe mišljenje. Ne treba vam društvo onih s kojima nemate šta da razmenite.

Problem ostaje. Čovek je sam sebi najgore društvo. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.