Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Osećaj gađenja

Osećaj gađenja

Foto: Shutterstock

Čitavo leto me prati neki nesavladivi osećaj gađenja. Nikako ne mogu da ga se oslobodim.

Uobičajene higijenske mere nisu pomogle. Uvek se, što namerno, što iz lenjosti, tokom odmora i putovanja opustim i otpustim internet veze sa svetom. S vremena na vreme to ne pomaže. Sada se stalna konekcija podrazumeva. Čovek prosto iz navike proverava e-poštu, kao nekad poštansko sanduče.

Toliko toga ružnog napada odasvud, bojim se da više nema utočišta. Ne može se uspešno uteći savremenoj komunikaciji.

Sve je još moglo da se nekako podnese i svari dok nije svakom bilo moguće da ima pristup svačijem ličnom prostoru, kroz nevidljive internet prozore. Toliko prisustvo stvarne (unutrašnje) rugobe nije me doticalo dok sam se dopisivala i pričala sa ljudima, bez online asistencije. Bože koliko stvarno ružnih ljudi šeta planetom!

Od tuge tužnije…

Moje uobičajeno potpuno odustajanje od sredstava javne komunikacije nije spasilo moje unutrašnje biće.

Sporadični, usputni ili sasvim slučajni pogledi na jeftine TV serijale i još jeftinije šou programe potpuno su ubili u meni želju da pratim domaće događaje. Nikad ružnije, ni tužnije televizija nije izgledala nego u sadašnjem šarenilu domaćih i uvezenih programa i kanala.

Od tuge je tužnije ono što se kod nas sada na televiziji gleda. Shodno okolnostima, ljudsko ponašanje nije evoluiralo u pravcu ljubaznosti, prijatnosti, brige… Svuda vlada neka večna omorina – samo što nije počelo da grmi i pada, sivilo se spustilo na sve što diše i hoda.

Politika nezadrživo prednjači u sred sveukupnog zla i besmisla. Nismo mi u tunelu, mi smo u pećini bez izlaza.

Navika na gađenje…

Nije meni ni malo strano to gađenje nad onim što vidim, čujem, doživljavam… Slobodno se može reći da sam se na gađenje u životu navikla.

Živeći na Balkanu, oduvek sam se borila sa gadljivošću prema standarnom balkanskom, moram reći, posebno muškom obliku ponašanja.

Ima jedan nivo balkanske svesti koji muškarcima dozvoljava određenu količinu prostakluka u ponašanju i nebrige o sopstvenom izgledu. To se, mislim čak i nesvesno, smatra normalnim, čak poželjnim. Preterana briga o higijeni, frizuri i odevanju izaziva podozrenje i sumnju.

Kod žena se, međutim, gaji potpuno suprotna sinestetička vizija. Ženama se sugeriše, neoprostivo stereotipno, da se ničim drugim sem šminkom i odećom ne bave, a istovremeno se od njih očekuje da odišu mirisima i bojama kao cvetni aranžmani.

Pod uslovom, naravno, da nisu u porodičnom domaćičkom okuženju, u kom slučaju se podrazumeva da treba da odišu mirisima domaće kuhinje, iliti šporeta.

Nemam želju da u tome na bilo koji način učestvujem – ni komentarom, ni diskusijom, a ni primerom da dokazujem da ima nešto izvan primarnih vizualizacija. Nek ljudi veruju u ono što vide, ako im je tako lakše da se naviknu na ono što moraju da gledaju.

Život je pun razočaranja

Sve je u svojoj iskrivljenosti izgubilo dimenziju realnosti. Sve se skučeno sabilo u pravcu opstanka. Ničeg lepog kao da više i nema, sem jadne prirode, koja začudo, u svojoj lepoti tvrdoglavo opstajava.

Pritiska me osećaj gađenja. Ne mogu više da se navikavam na uličnu rugobu uobičajenog ljudskog življenja. Nema tu meni više života.

Kud da se denem? Gde da me odnese lutanje? Ima li igde još sasvim obično mesto, u svojoj jedinstvenosti neoštećeno, ljudskom upornošću nepokvareno? ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.