Apokaliptična vizija

Uvek sam, kao konačnu, imala neku apokaliptičnu viziju ljudske civilizacije. Ne samo da nam se ne piše dobro, nego dobro nismo ni zaslužili. Ljudi, možda ne ni sasvim svesno, ali ipak uspešno i uporno rade na samouništenju.

Nemojte brinuti, nemam nameru da držim ekološku pridiku. Ovo nije politički portal za isterivanje više pravde. Ne zastupam ničiju stranu i ne branim nikakvu, pa ni zelenu politiku. Ja ljudski svet posmatram uvek više sa moralne strane.

Ljudska rasa pati od neizlečivih moralnih stanja zbog kojih se sistem urušava. Neće nas ubiti izduvni gasovi automobila, ni dimovi iz fabričkih dimnjaka, ubiće nas opasna koncentracija pogrešnih misli i zlih namera.

Anestezirana gomila

Narodi na svim prostorima se ponašaju kao anstezirana gomila nesvesna svoje stvarne sudbine, kojoj se, sopstvenom glupošću, bez otpora priklonila.

Tužno, tužno koliko je narodna masa u stvari jednaka ista masa uvek i svuda. Konačno, svodi se sve na odluku većine i konačno, to je žalosna realnost obećane nam demokratije, da zavisimo od volje većine. Retko kad u istoriji je većina bila na strani pravde i istine.

Potpuno je svejedno koja je vrsta pobune ili otpora, ljudi se uvek ponašaju isto kao u uobičajenim dnevnim raspravama. Istrčavaju se, bezrazložno, da objasne, nama neubeđenima, njihovo ispravno opredeljenje.

Tako se odlazi u ratove, sa tim duboko ubeđenim misliocima na poziciji opšteg dobra i viših ciljeva. Mi sa niskim običnim ciljevima i malo svakodnevne sreće u osmehu i pogledu bez mržnje ne umemo da galamimo dovoljno glasno, pa nas masa ne čuje.

Masa voli viku i parole, iza kojih mnogi razni mogu da se sasvim lepo zaklone.

Borci su uvek na strani borbe, a ljudi su uglavnom nezainteresovani za ciljeve i njihovo ostvarenje.

Tužna je istina da se nema kuda pobeći. Koncentracija ljudske gluposti u svim društvenim sistemima, na svim geografskim pozicijama jednako je ubistvena. Kako je strahovito naivno bilo verovati da u ovim zapadnim svetovima, koji sebe od pamtiveka uzdižu na civilizacijskim lestvicama, glupost stanuje samo u neobeleženim, zabitim prostorima slaboumnih neprosvećenih umova.

O ne, glupost je sveopšte raširena i potpuno nezadrživa.

Sve ista bagra

Zastrašujuće je za mene suočenje sa prostom istinom da su ljudi uvek i svuda isti.

Esencijalnih razlika nažalost zaista nema ni među narodima, ni među kulturama, sve je to ista ljudska bagra. Sve su to bedni činioci mase, koja je oblikovana dnevnim prepucavanjima medijskih klovnova.

Masi se nudi da razgleda i bira, masa veruje da donosi odluke i razmišlja, masa bira zastupnike svog konačnog dugoročnog uništenja. I potpuno strašno – masa je, u svom pohodu na „istinu“, nezadrživa.

Nesrećna je ova mogućnost sveopšte komunikacije. Bilo bi daleko zdravije stanje bez svakodnevnog suočavanja sa tim koliko daleko ograničena ljudska svest može da se vidi i čuje. Pre nego što mi se primeti – ne, nije to sasvim stvar izbora, dok god ne živite u isposničkoj izolaciji, koja ne pripada ovim vekovima.

Moguće je možda naći svetlo u mrklom mraku u kome se, sa svim dostignućima, našla ljudska civilizacija. Ja ga ne vidim. Ne poričem da sam sklona pesimizmu, a ne bi mi baš mnogo vredelo ni da se trudim, kad se javno izlažem na uvid svima.

Kojima je volja da se bilo stručno, bilo maliciozno udubljuju u anomalije moje psihe, pronaći će sigurna sam dovoljno da se bar malo zabave. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.