Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Nametnuto kalendarsko veselje
Nametnuto kalendarsko veselje

Nametnuto kalendarsko veselje

Uh, što ne vollim to nametnuto kalendarsko veselje, kad treba da sijamo prazničnim raspoloženjem, bez osnova.

Neko nam kalendarski odredi da treba da budemo veseli. A kao rezultat velikih priprema, ubije nas potpuno pretpraznička hajka poklona, planova, kićenja… Samelje čoveka iščekivanje neočekivanog.

Dođe to s godinama…

Nije to samo do mene, to je neko sumorno vreme, svo otežalo od trajanja i čekanja, a sve uludo, godinama i godinama.

Nije mi do veselja. Ne osećam da je vreme za radovanje.

Dođe to, verovatno, s godinama, ne možeš tek da se obraduješ radi reda, zbog veselja. Nije ti više važno kakvim se (sve)narodnim zabavama svet zaokuplja. Pošteno rečeno, to ti više i nije nikakva zabava. Gužve, gomile, grupe… gutaju čoveka.

Žao mi je što ne prosipam konfete, biće da sam od onih kojima treba više za oduševljenje. Uostalom, čemu odbrojavanje – nokautirni smo već deceniju i više. Ležimo pljoštimice, u potpunoj predaji, bez nade da ima osnova za dostojanstveno uspravljanje. Ima, doduše, onih koji se uporno prave da im nije ništa, al’ na noge više da se digne, samostalno, ne može niko. Svi smo na dnu, čak i oni koji tvrde da prate zvezdu vodilju.

Pravo na sreću

Pitam se kako smo došli do ovde? Kakve smo pogrešne pravce odabirali, jer nismo se ovde iznenada našli? Je li to bilo planski i ko je, gde i kako to tako uplanirao? To je nama negde uplanirano, ali je bez naše saglasnosti odlučeno.

Odredili nam da smo se dosta radovali. Ko nam je dao pravo da budemo srećni i da se smatramo slobodni!? A nismo čak ni bili preglasni, nego smo valjda nekako nesrećno geografski postavljeni. Zakačio im se obijački alat za Balkan, zapelo i ne pušta u demokratskom raskopavanju istoka. Sad smo umireni i utišani vala, za svagda!

Neodbranjiva tišina nas je zaokupila i ne beži nam se u vašarsku radost, jer cika i vriska bezumnika, iscrpljujuće skorojevićko blejanje i pritvorno bekeljenje i ne zaslužuje više nego praštanje petardi i limeno zveketanje po ulicama.

Gledam oko sebe – tuga

Kud se dede prepoznatljiva rutina običnog, sasvim običnog malog života, ispunjenog svakodnevnim srećama? Kako smo i gde izgubili taj mir i radost koja nas je nekada odasvud okruživala?

Sećate li se kako su nekad zvučale ulice našeg detinjstva? Da li samo meni nedostaje bezbrižan smeh i dečja igra, koja je zvonkim zvukom ispunjavala deo svakog običnog dana?!

Sećanja na rano detinjstvo, na školska dvorišta i druženja su uvek nekako sunčana, mada, ruku na srce, ništa nije tako blistavo i bezbrižno dok sasvim ne potone u vreme davno, dok ne požuti od stajanja i dobije pečat davnih sećanja.

Ipak, bili su to neki zvuci i boje kojih više kao da nigde nema. Olizale se boje, nestalo je sjaja i sve je potpuno posivelo na ovim sadašnjim ulicama, u ovim turobnim vremenima.

Svoje svakodnevno nezadovoljstvo mogu da razumem i prihvatam već godinama. Ne mirim se sa sobom lako, ipak prinudjena sam da trpim – takva sam i nemam kuda. Ali gledam oko sebe – tuga. Svuda neka patina davnih vremena, zamagljeni pogledi, neka neiskaziva težina medju ljudima. Jad, jad i ne možeš mu ništa.

Nema više želja… nema se više kuda. Iscrpljene su destinacije pogrešnih pokušaja. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.