23 dana na Atlantskom okeanu!

Lep, sunčan dan. Voda je nešto hladnija. Ima oko 23 stepena. Razmišljam koliko ćemo dugo da plovimo po Atlantiku? Lep broj: možda baš 23 dana!

Pre nego što krenemo bilo bi dobro da očistimo trup od algi. Da, to je taj nezgodan deo o kome skoro niko ne piše kad je na putu oko sveta. Treba čistiti, prati veš, nabaviti hranu… Eto, ni ja neću o tome da pišem.

Kad je sve to bilo gotovo, bili smo spremni za polazak.

Krenuli smo iz mesta Puerto Riko (Gran Kanarija). Posle Maroka tu smo proveli neko vreme. Plan je bio da sa Gran Kanarije krenemo prema Kap Verdeu (Zelenortska ostrva) a onda 100 milja pre ostrva da napravimo okret, uhvatimo tzv. „trade winds“ pa… lagano za Karibe.

Kad te realnost… uspori

Na putu do Zelenortskih ostrva dva puta smo potpuno stali jer nije bilo ni povetarca. Satima smo tako plutali okeanom u pravcu struje.

S vremena na vreme preko radio stanice obrate nam se sa nekih brodova da pitaju da li imamo novu vremensku prognozu i kad će vetar da se vrati. Da, i mi smo imali staru prognozu od pre nekoliko dana koja kaže da ima vetra. Eh, uspomene… i stari, dobri RHMZ.

Realnost je bila drugačija: bez vetra, okean modro plave boje, bez talasa. Beskrajno plava površina koja se na horizontu stapala sa svetlijom nijansom plave, tj. nebom bez ijednog malog, najmanjeg oblaka.

I tako – osam celih dana.

Doduše, povremeno smo imali društvo. Svako vozi neku svoju rutu. Desilo nam se nekoliko puta da se ukrstimo na „raskrsnici“ sa nekima od kojih smo se rastali nekoliko dana ranije.

Ali, dobro. Vreme se malo promenilo pa smo kako-tako došli do mesta s kog konačno možemo da viknemo preko palube „Polazak!“ (Nismo vikali preko palube!)

Čitam knjigu o Beogradu na Atlantiku…

Vetar nam duva „u leđa“ pa smo prinuđeni da plovimo cik-cak, što je dodatno produžilo putovanje. Uskoro talasi postaju veliki, po nekoliko metara, ali razmak između talasa je takođe velik pa skoro i da ih nismo osetili.

Plovidba je bila udobna.

Vozimo na smenu, Damjan i ja. Kad ne vozim, čitam dobru knjigu o Beogradu, spremam klopu, pogledam film na tabletu.

Nismo pecali, jer nam je pun zamrzivač ribe.

U jednom trenutku pomislim da je plovidba po Atlantskom okeanu kao prelazak preko plave pustinje i to bez oaza.

Na dva, tri dana do Južne Amerike pala je jaka kiša praćena još jačim vetrom sa dobrim talasima. Skupili smo jedra na vreme. Srećom, ovo nije dugo trajalo, a i dobro je došlo da opere brod od soli.

Kad je svanulo, brod i jedra su se sijala kao nikad ranije.

Vredi da se pomene da nas je jedno vreme po Atlantiku pratilo jato delfina kao i jedna velika kornjača. Čuo sam jedne noći da je kit negde u našoj blizini bacao vodu u vis ali nisam imao sreće da ga vidim po danu i na ga snimim.

556 sati i 20 minuta

Posle tačno 556 sati i 20 minuta uplovili smo u zaliv Rodni na ostrvu Sveta Lucija.

Vidimo da neki jedriličari koje smo povremeno sretali nastavljaju ka Martiniku. Ali, mi želimo na ovo ostrvo puno zelenila. Jao, ne mogu da dočaram kako ta zelena boja prija mojim očima posle 23 dana pedeset nijansi plave.

Isplatilo se i višednevno čekanje na mesto u marini. Bacamo sidro u uvali u kojoj je još pedesetak brodova.

Iskočili smo na tlo ali odmah otišli na plažu. Posle kupanja i kratkog predaha, idemo da vidimo šta krije Sveta Lucija i kako se ovde živi… (Tekst i fotografije: Bojan Aleksić)