Kad se čovek oseća staro

Volela bih da se obradujem – i sebe i vas. Htela bih da kažem nešto novo i drugačije, ali nemam otkud – sve je staro i ružno.

Čovek ne treba da se oseća staro, time je nateran da se oseća ružno. Odbijam da se osećam staro, a time ću od sebe odbiti i ružno, koliko je podnošljivo bez preteranog gledanja u ogledalo.

Produženo trajanje

Ima ljudi koji nikad nisu ni bili mladi, njima se čini da starost brzo dolazi, dok za njih, zapravo, samo starost čitav život prolazi.

Najstrašnije je prepustiti se otkucajima vremena – dotrajavati bez smisla, a to je mnogo lakše nego što se na prvi pogled može učiniti. Za mene nema ohrabrenja u starenju, ako je ono samo u trajanju.

Istrajavanje, moguće je, donosi neku utehu vlasniku dodeljenog mu života, ali slaba je to uteha – zauzimanje životnog prostora sa porodicom, decom, ljubimcima, sa izmišljenim hobijem, e ne bi li se kako starost moždanih vijuga prevarila. Život se ne može prevariti!

Odlaganje smrti je sve uspešniji biznis zapadnog sveta. Mladost nije dovoljno bučna, dok je starost vidna i opipljiva. Nikome se ne gleda, a svako se sa njom suočava. Produženo trajanje, to je ono u šta se sve ozbiljnije ulaže. Mladost je sve više skučena, starost zauzima neuporedivo i sve više prostora… i vremena.

Oko mene niko ne umire svi samo traju!

Kud god da krenem krug

Svoj trun životne sreće dugujem svom privilegovanom vremenu u svojoj bivšoj zemlji. Da sam čitav život u nekoj od ovih demokratskih sloboda provela, moguće je da bi me bezuspešno sada lečila nekakva psihijatrijska klinika.

Kakvi uludo straćeni životi, okrenuti spoljnim faktorima biološkog opstanka, produženja vrste, zauzimanja zemaljskog prostora se ovde ispunjavaju parolama takozvanog slobodnog izbora. Kad nemaš izbora, onda se tvoj jedini izbor zove slobodan izbor.

Kud god da krenem krug. Zaputim se nekud, rešena da budem hrabra i drugačija, kad tamo svuda ista scenografija, sve jednaka ravnodušnost, pod maskom razumevanja. Scenario – isti podleže nekim minimalnim kozmetičkim promenama okvira, a svuda me sačekuju isti ljudi, tek naizgled drugi, a samo sa drugim fizionomijama.

Ljude i ne razlikujem više i prostori mi postaju sve sličniji, pa polako odbijam da učestvujem i lično potpisujem sopstvenu presudu unutrašnjeg izbeglištva. Nije to laka odluka.

Tako, mirim se sa tugom, sa saznanjem da ću jednom i drugima, jednako kao što sebi već jesam, prosto postati suvišna.

(Ne)naklonjena sudbina

Duboko verujem da je sve u životu samo sticaj nekakvih okolnosti. Ima ljudi kojima su okolnosti unapred podešene, pa se čini da im je sudbina naklonjena, a ima pak onih koji se sa okolnostima utrkuju i imaju dar da se svuda nekako baš kad treba pojavljuju.

Spadam u kategoriju onih koji posmatraju kako se drugi utrkuju, jer ne umeju da zauzmu dobru startnu poziciju, te me okolnosti mimoilaze, pa se sustičem sa samom sobom tamo gde me više nema. Sudaram se sa svojim bivšim životom, onim koji sam mogla živeti da sam imala volju odluke, da me nisu sprečavali nametnuti obziri prema drugima i nedostatak ličnog oslonca na sopstvene snage i izbore.

Tako, eto, sad i da hoću ne mogu da glumim mladost koja je prošla, ne pristaje mi godinama, ali nisam još u sebi sasvim umrla, da bi mi starost bila svejedna. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.