Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Što volim susrete sa zemljacima u inostranim zemljama! Za jedan, ipak malobrojan narod, čiji je natalitet na kritičnim razinama, ima nas izgleda i previše, po stranim zemljama.
Kad s Ostrva pređemo na Kontinent (kako Englezi vole da nazivaju zapadnu Evropu), nikad ne znamo odakle može da nas zaskoči neki (su)narodnik bivše (zajedničke) zemlje.
Sa te strane, život u Britaniji ima značajne prednosti – susreti sa zemljacima su mogući, ali ohrabrujuće retki, tako da možemo do mile volje komentarisati nakaradne prizore i pojave, na jeziku koji niko ne razume. Problem ovakve kodirane komunikacije je što je ona, u svim drugim delovima Evrope, lako dešifrirajuća, jer je više nego ikad postala istinita ona izreka: Govori srpski da te ceo svet razume!
Dubokomisleći narod
Ima to svojih velikih prednosti, razume se. Bez obzira kako da svoj jezik vole da zovu, naši su narodi, a ništa manje i narodnosti, izuzetno predustretljivi, spremni da pomognu i da se nađu u nevolji. Ne jednom smo se u to mogli uveriti, tražeći uputstva ili putokaze. Nema ništa lepše nego čuti svoj jezik, kad pomisliš da ne znaš gde si.
No, uz sve poštovanje prema našem dubokomislećem narodu, koji jednako dobronamerno deli savete, kao i psovke, nije mi baš lako kad se nađem u ulozi uzorne majke domaćice, koja se ne meša u muške razgovore o politici i fudbalu.
Obrni, okreni, čim se nađeš s našim ljudima, posle uobičajeno oduševljenog prepoznavanja, odmah krene da se bistri politika i engleska fudbalska liga.
O „zaslugama“ u bivšim ratovima se, bogu hvala, ne govori – kad smo preko, svi smo Jugosloveni! To, međutim, nikog ne sprečava da se, makar kako usputno, ne dotakne Evropske unije nasuprot Britanske unije.
To što Britanci sami ne znaju više kud teraju, nije od velikog značaja za našeg prosečnog zemljaka, koji je duboko uveren da Englez ne može biti nalik balkanskoj nepromišljenoj budali, jer Englez sve unapred premeri i izvaga, pre nego što se pokrene kakva istorijska poluga.
Kućni političari
Otkud nama ta vera u Engleze ne znam, ali sam se oduvek čudila da nam je, od čitave Evrope i sveta, Engleska bila i ostala nekakav primer za ugled, u svim i svakakvim oblicima.
Posebno je interesantno poštovanje koje ovi naši kućni političari gaje prema kraljevskoj porodici. Nisu me jedanput Srbi samouvereno ubeđivali u snagu odluke britanske kraljice. Nama se samo čini da je sve nesigurno i klimavo, kad kraljica šakom o sto lupi, nema zezanja!
Ma, sad će samo što nije, nego ne može da stigne dok ne složi puzzle u Vindzoru (to joj je omiljena aktivnost u slobodno vreme).
Te tako, kako sam fudbal oduvek smatrala visoko preplaćenom jurnjavom za loptom po travnatim terenima, a političke rasprave bez potrebe (a kad takva potreba postoji?!) ne vodim nikada, šta mi drugo preostaje nego da glumim smernu glupaču, koja se u muške razgovore ne uključuje, nego gleda decu i kuhinju.
Pa i jeste, kad razmislim, kod žena upoznavanje i razgovor počinje od dece ili porodice, a muškarci uvek moraju, iz soptvene fotelje, da rešavaju političke probleme. A ako ne mogu da reše svetsku politiku, onda mogu bar fudbalsku prognozu – u to se svi razumeju! ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
