Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beleške jednog penzionera » Izolacija gora od zatvora
Beleške jednog penzionera: Izolacija gora od zatvora (foto: Pixabay)
Beleške jednog penzionera: Izolacija gora od zatvora (foto: Pixabay)

Izolacija gora od zatvora

Zatvor je prostor(ija) gde su smešteni ljudi osuđeni za kršenje zakona, uredbi i drugih propisa. Izolacija je, po Vujakliji, izdvajanje onih koji boluju od zarazne bolesti kako se bolest ne bi raznosila.

Ove dve reči se ovih dana, pored korone i virusa, najčešće koriste u srpskom jeziku. Imaju, po Rečniku sinonima Pavla Ćosića i mnogo drugih naziva. Tako je zatvor i tamnica, kaznionica, pržun, buvara, ćorka, bajbok, buvara, kavez, ka-pe, mardelj…

Za izolaciju ima mnogo manje sličnih reči: osama, usamljenost, samotnost…

Elem, čemu ovo pisanije o srpskom jeziku? Razlog je prost – ne zna se šta je od ovo dvoje pogubnije po ljude.

Meni se čini da je izolacija ipak gora od zatvora. Sledi poređenje!

Zastrašivanje naroda

Pošto je prikupila stotinak hiljada potpisa za izbornu listu, ova vlast je sa pozamašnim zakašnjenjem proglasila vanredno stanje da bi sprečila širenja virusa korone.

Beleške jednog penzionera: Izolacija gora od zatvora (antrfile)

Starijima od 65 godina je zabranila kretanje (osim jednom nedeljno – tri sata za kupovinu namirnica). Pored pozamašnih visokih kazni, neposlušnima je zapretila i zatvorom.

Pretnje su ilustrovane TV-snimcima zatvorskih ćelija sa šest kreveta na tri sprata, prolazom manjim od metar između njih, prozorčetom sa rešetkama kao na šupi! Vrata teža i čvršća od onih u kazamatima iz srednjeg veka!

Gore nego u „normalnim“ kazneno-popravnim ustanovama u kojima je u januaru ove godine bio 10.801 zatvorenik. U ćelijama su u proseku bila 4,5 robijaša.

Poređenje za plakanje

Moja bivša komšinica živi u šestospratnici. Muž umro, ćerka se udala, sama je. U zgradi stanari uglavnom stariji bračni parovi i poneki novopridošli. Sunce vidi samo u svitanje kao ogromnu crvenu kuglu – stan je na istočnoj strani.

Ona, kao i hiljade sličnih usamljenika, nije izašla iz zgrade već duže od mesec dana. Kći je posećuje jednom dnevno – posle posla. Zatvorenici u šestosobnim ćelijama ćaskaju a i čuvari ih posećuju bar tri puta dnevno.

Ona ne sme da prošeta ni oko zgrade, a oni u bajboku moraju u šetnju!

Čak i kućni ljubimci mogu napolje, a ona će sledećih 60 sati ostati i bez posete. Niko ni na vrata neće da joj zakuca. Onima u samici hoće!

I tako, hiljade i hiljade usamljenih starih i zastrašenih „pretesnim grobljima, ako izađu napolje“ sanjaju „svetlo na kraju tunela“.

Da li će svi izdržati samoću i doživeti kraj vanrednog stanja ili će dara biti skuplja od mere? Možda je, ipak, bilo bolje dozvoliti, kao u mnogim drugim državama, bar kratkotrajnu šetnju oko zgrade. Dakako, na propisanom odstojanju i dogovoru sa strukom – psihijatrima. ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.