Zašto Srbija izumire i zašto će nas, ako ovako nastavimo, za 20 godina biti manje od pet miliona? Jedno pitanje, a mnogo odgovora.
Srbija je, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2012. godine imala oko 7,25 miliona stanovnika, a danas oko 6,85 miliona ili 400.000 manje nego pre devet godina, ne računajući one koji su otišli trbuhom za kruhom u inostranstvo.
Evo samo nekih koji rečito govore o odnosu vlasti prema pitanju opstanka srpskog naroda…
Zašto? Zato!
Zato što je u prvih osam meseci ove godine rođeno sedam hiljada manje beba nego lane.
Zato što je u istom periodu umrlo 12.000 ljudi više nego prošle godine.
Zato što je 2020. godine sklopljeno samo 23.000 brakova ili 33 odsto manje nego 2019. godine.
Zato što je stopa rasta stanovništva negativna i iznosi minus 6,7 odsto.
Zato što dečji dodatak za jedno dete iznosi samo 3.000 dinara, a zbog cenzusa od 9.000 dinara ga ne mogu dobiti ni porodice u kojoj radi jedan član, a prima minimalac.
Zato što ova vlast, i pored predizbornih obećanja, nije ukinula PDV na bebi opremu, odeću, obuću, hranu, pelene…
Zato što vam za vrtić (ako sa „vezom“ i nađete mesto) treba više od polovine minimalca.
Zato što se PDV plaća i na hleb, a crkva ne plaća ovaj porez na prodaju vina, rakije i meda sa njenih i manastirskih poseda.
Zato što je PDV na udžbenike i nastavna sredstva 10 odsto, a verski kalendari su oslobođeni plaćanja poreza.
Zato što vam za dva osnovca, i pored „besplatnog školovanja“, na početku svake školske godine treba više od polovine minimalca za udžbenike, sveske, pribor, rance, a da ne govorimo o odeći i obući…
Zato što vam za rekreativnu nastavu i ekskurzije treba gotovo cela minimalna plata.
Zato što, uzgred budi rečeno, veliki broj roditelja plaća za jedno dete vanškolske aktivnosti šest do deset hiljada dinara mesečno.
Zato što u razvijenom svetu jedan zaposleni član bez problema izdržava porodicu, a kod nas dvoje zaposlenih očekuju pomoć roditelja-penzionera za unuke.
Zato što sa minimalcem ne možete kupiti ni najmanju potrošaku korpu.
Zato što u Beogradu kilogram najjeftinijeg junećeg mesa – rozbratne košta 790 dinara, svinjskog vrata 569, a piletine 300 dinara.
Zato što u Grčkoj, na primer, kilogram šargarepe košta 50 centi (60 dinara), a u Beogradu 100 dinara.
Zato što je kilogram voća ili povrća između 100 i 150 dinara, a mleka 100 dinara, koliko je i u razvijenim zemljama Evropske unije.
Zato što je u Srbiji i ove godine gotovo sve poskupelo, od kafe, cigareta, vode, goriva, iznošenja smeća do građevinskog materijala, a iz Narodne banke Srbije poručuju da je inflacija u odnosu na prošlu godinu samo 3,3 odsto.
Zato što Vučić i SNS finansijski pomažu penzionere i punoletne građane, kako bi dobili izbore, a ne i decu, odnosno njihove roditelje.
Zato što se Ratko Dmitrović, ministar za brigu o porodici i demografiju, i ministarka za socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević još nisu oglasili niti nagovestili mere kojima će se izbeći Vučićeva „crna prognoza“ o Srbiji sa manje od pet miliona žitelja.
Ostale odgovore možete dopisati kada pročitate šta sve u Mađarskoj čine da spreče „belu kugu“ i zašto je kod komšija znatno povećan broj sklopljenih brakova, a i dece je sve više.
Za to vreme, u Mađarskoj…
Tako u Mađarskoj, svi stariji od 18 i mlađi od 40 godina mogu da računaju na kredit od oko 31.000 evra.
Ako za pet godina dobiju dete, grejs period im se produžava za tri godine, sa drugim detetom dug im se umanjuje za trećinu, a sa trećim – preostale rate se brišu.
Majke sa četvoro dece oslobođene su do kraja života plaćanja poreza, a porodice sa troje i više dece mogu da računaju na bespovratni kredit od oko 8.000 evra za kupovinu novog automobila.
Zaposlene bake i deke mogu da dobiju plaćeno „porodiljsko“ bolovanje za čuvanje unuka, a kamata na stambene kredite ne sme da prelazi tri odsto.
Naredne godine Mađari će, kako planiraju, otvoriti čak 11.000 novih vrtića.
Ima još, ali i ovo je dovoljno kao primer kako država podstiče mlade da rađaju decu.
Predizborne „kule i gradovi“
Pa, osim obećanja Aleksandra Vučića da će država za „mesec dana izaći sa novim merama podsticaja nataliteta“, ništa se u toj oblasti ne čini, osim u predizbornim kampanjama kada pretedenti na vlast obećavaju „kule i gradove“ samo da bi dobili koji glas više.
Zato nas je iz godine u godinu sve manje.
Dokle? ♦
»»» Svi tekstovi V. Mandića su na OVOM LINKU!
Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u ‘Politici’. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem“…
Mladi ce retko odluce da imaju decu dok ne mogu da im obezbede osnovne uslove za zivot. Cak i skroman zivot je diskutabilan jer ni roditelji ne mogu da pomognu. Svi zivimo na ivici opstanka