Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beleške jednog penzionera » Kupovina u zoru
Beleške jednog penzionera: Kupovina u zoru (foto: Pixabay)
Beleške jednog penzionera: Kupovina u zoru (foto: Pixabay)

Kupovina u zoru

Za izraz kupovina u zoru nisam znao i to sam učinio pretprošle subote prvi put u 72. godini života. Prethodnih nedelja nisam išao u pazar.

Istina, kupovao sam u svitanje burek kada sam sa drugarima išao na pecanje, ali… šta to beše ribolov?

Ovog vikenda nabavka hrane je pomerena na petak od 4.00 do 7.00, kako bi policijski čas zbog virusa korone trajao punih 60 sati.

Nisam navio budilnik.

– Ustaj, lenštino! – viknula je moja draga.

Bunovan, nisam mogao da verujem svojim očima: ona našminkana, očešljana, sa lakom na noktima. Obučena kao da ćemo u „Hajat“, a ne u „Lidl“ i „Maxi“.

– Što buljiš, pa izlazimo posle sedam dana – cijuče ona.

Redovi i maske

Prolazimo automobilom pored „Maxija“. U redu tridesetak ljudi.

– Hajdemo prvo u „Lidl“, ovde je gužva – naređuje supruga.

Produžavamo do nemačkog trgovca. Kad tamo – prepun parking. Jedva sam prazno mesto našao.

Red se otegao dvadesetak metara. Nema slobodnih kolica. Prošli put neki se dosetili pa ne čekaju u redu za kolica, već idu za onima koji su pazarili i čekaju da ih isprazne.

Tako sa kolicima postaju „padobranci“. Ovog puta formirana dva reda. Prvo po kolica, pa onda u red za ulaz u market. Većina ima rukavice na rukama i maske. Oni, koji dođu bez zaštite dobijaju ih na ulazu.

U redu i moj biivši komšija – prodao investitoru udžericu i ogroman plac za 150.000 evra i odselio se. Došao bez maske i bez rukavica.

Na ulazu ih dobija i pokušava da poklon trgovca stavi u džep. Brale, košta to! Ipak, nema ulaska bez tih stvari na licu i rukama!

Brdo kvasca, graška nema

Ununtra, ruku na dušu, rafovi puni. Tamo gde su prazni, gužva – em trgovci sa velikih kolica dopunjavaju prazne police, em kupci čekaju.

Prolazimo pored brda kvasca – niko i ne pomišlja da ga stavi u korpu. Zamrzivači sa graškom prazni. Nestašica očigledna…

Došlo vreme i da se plati kupljeno, kad tamo kasirke kao doktori: sa vizirima i kompletnom zaštitom dočekuju i ispraćaju mušterije.

Vraćamo se u „Maxi“…

-Ženo, požuri, sad će sedam sati – kažem.

Red nešto manji, ali mušterije sporije nego u „Lidlu“ pakuju kupljeno.

Ni ovde nema graška. Limun poskupeo, Turci zabranili izvoz, veli ministar Ljajić. Ipak, stižemo da pazarimo pre početka policijskog časa za penzionere.

Već mislim na sledeći pazar pred izlazak sunca.

Samo ne znam, da li će biti u nedelju, subotu, petak, ili četvrtak, a možda kako se čulo i… „da niko neće ići u prodavnicu“! ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.