Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beleške jednog penzionera » Profesorski atak na javno zdravlje
Beleške jednog penzionera: Profesorski atak na javno zdravlje (ilustracija: Pixabay)
Beleške jednog penzionera: Profesorski atak na javno zdravlje (ilustracija: Pixabay)

Profesorski atak na javno zdravlje

Danas, u ponedeljak popodne, bio sam, dragi moji, izložen pravom profesorskom ataku na javno zdravlje i moj nervni sistem.

Konferencija za novinare (popularno, KZŠ) trajala, pošto je počela sa više od 15 minuta zakašnjenja, nešto duže da 45 minuta. Ličila je na sve drugo samo ne na ono što je po naslovu trebalo da bude.

 

Ponovljena pitanja i tirade

Umesto odgovora na ko zna koliko puta ponovljena ista pitanja usledile se tirade pokrajinskog sekretara za zdravlje profesora dr Zorana Gojkovića.

Moje ogorčenje i želju da razbijem televizor je s vremena na vreme sputavao profesor dr Branislav Tiodorović kratkim, sažetim i direktnim odgovorima.

Evo i nekoliko potvrda razloga uznemiravanja ljudi koji već duže od mesec dana izlaze iz kuće samo jednom nedeljno i to samo da bi napunili cegere sa hranom.

Organizator KZŠ, press služba Vlade Srbije, već treći dan zaredom bira, između stotinak online poslatih novinarskih pitanja, koja će da postavi zvaničnicima. Novinara nema, pa to umesto njih postavlja voditelj.

„Mali“ i uticajni mediji

Razumem što „mali“ mediji ne mogu da dođu na red i što TV, agencije i novine sa većim tiražom imaju prvenstvo, ali ne razumem zašto se organizator opredelio da ponavlja postavljena pitanja, kao i ona koja se odnose na, uslovno rečeno, pojedinačne „korona slučajeve“, a ne na ona koja su od opšteg značaja.

Čak i kad manje uticajni lokalni mediji i portali, osim „Južnih vesti“, postave za desetine hiljada njihovih čitalaca važna, od opšteg značaja, pitanja, ona ostaju u vladinom kompjuteru kao dokaz velikog interesovanja javnog mnjenja za stanje u zemlji kojom hara virus korona.

Papagajski odgovori

Naravno, na ponovljena pitanja usledili su papagajski odgovori.

Evo i primera.

I juče se čulo pitanje o najvažnijim faktorima „srpskog scenarija“ i njegovima najslabijim karikama. Odgovor profesora Gojkovića je, da ne dužim, i vrapcima na krovu poznat: mere su prave, uvedene su na vreme i daju rezultate.

Tamo gde ih nema u očekivanoj meri krivi su, naravno, građani jer ih ne poštuju. Neodgovorni pojedinci urušavaju sve ono što odgovorna vlast čini za svoje podanike.

Sličan odgovor, koji će možda biti i osnov za nečiju doktorsku disertaciju, čuo se i na pitanje da li će starima biti dozvoljena kratkotrajna šetnja oko zgrade, pa makar bila i u vreme policijskog časa.

A onda i višeminutna dopuna objašnjenja zašto je važno ostati kod kuće!

Usledilo je potom i pitanje kako će se u nedelju proslaviti Uskrs i, naravno, poznati odgovor da će vlast posle dogovora sa strukom na vreme obavestiti građane. I opet o značaju uvedenih mera…

Na pitanje da li je tačno da grupa od 65 građana 20 dana čeka na Sajmu rezultate testova, prof. dr Gojković je kratko odgovorio da – nije. Varate se, tu nije bio kraj njegovog odgovora: usledilo je ko zna koji put ponovljeno predavanje šta su kovid i privremene bolnice na sajmovima, da to nisu hoteli itd, itd…

I opet i tu ima neodgovornih pacijenata koji se ponašaju neprimereno ovoj situaciji!

Šlag na tortu je dodat ponovljenim pitanjem o broju zaraženih na Torlaku i istovetnom kratkom odgovoru da nema više nego juče zaraženin uposlenika.

Šta mislim o pitanjima, poput onih, kolika je prosečna starost obolele dece, koliko je ljudi bilo na respiratorima i sličnim, neću da arčim tastaturu.

Jedina novost – situacija u Nišu

I da ne grešim dušu, jedino novo što sam čuo, pored brojki o novoobolelima i umrlima, bila je korektna informacija pokrajinskog sekretara za zdravstvo, a potom i profesora iz Niša o strašnom stanju u tamošnjem gerontološkom centru i posledicama neodgovorosti direktora koji je zbog toga i uhapšen.

Sve u svemu, nadam se da će Vlada Srbije, posle tri puta održane press konferencije, shvatiti da TO nije TO i da će novinari koliko sutra opet doći u Palatu Srbije i obavljati posao za koji su plaćeni. Ili možda da se organizuju „live“, tj. online KZŠ. ♦

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem jer nisam u mogućnosti da idem kod psihijatra zbog zabrane izlaska“…

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.