Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beleške jednog penzionera » Ko o čemu… Irinej o Kosovu
Ko o čemu... Irinej o Kosovu (foto: trabantos / Shutterstock)
Ko o čemu... Irinej o Kosovu (foto: trabantos / Shutterstock)

Ko o čemu… Irinej o Kosovu

Odmah da razjasnimo: Srbin sam, verujem u Boga i kršten sam u do nedavno vrlo poštrovanoj pravoslavnoj crkvi.

Više ne idem u crkvu, ne zbog lošeg zdravstvenog stanja i zato što ne mogu dugo da stojim, već zbog poglavara SPC-a.

Prvo veliko razočarenje u crkvene velikodostojnike doživeo sam u vreme bolesti u narodu vrlo poštovanog i skromnog patrijarha Pavla. Tada su se, i ne sačekavši da patrijarh umre, vladike, poput političara, svađale oko toga ko će biti novi poglavar SPC-a.

Na moju žalost, pobedio je Irinejev klan. Od kako je ustoličen ovaj čovek u odori patrijarha deli srpski narod i svakog ko ne misli kao on naziva izdajnikom. Kao pastir koji čuva ovce, tako i Irinej misli da mu štap služi da bi uterao strah u stado.

Dug je spisak njegovih istupa, koji ne priliče ni najvatrenijem i najprostijem botu, a kamoli onome ko propoveda pravoslavlje i deset Božjih zapovesti.

No, da ne dužim, Irinej, na primer, ne rešava probleme koje SPC ima u Severnoj Makedoniji i Crnoj Gori, neće da rukopoloži stotinak diplomaca sa Bogoslovskog fakulteta koji preživljavaju kao prodavci za pijačnim tezgama umesto da u parohijama zamene penzionisane sveštenike.. ali, zato brine o državničkim poslovima i huška narod.

I ovaj veliki pravoslavni praznik Vidovdan, kao što to čini u poslanicama za Uskrs i Božić, Irinej je iskoristio da, po ko zna koji put, istakne da je Kosovo neotuđivi deo Srbije, bez kojeg Srbija nije Srbija! A onda slede još dve njegove rečenice:

„Sila otima zemlje i gradove, ali ono što je njome oteto jednom se može i povratiti. Upravo je Kosovo najbolji dokaz za to, jer je mnogo vremena bilo pod Turcima pa je ipak oslobođeno“. Izostao je samo poklič: „U boj, u boj!“

Za divno čudo, predsednik Srbije Aleksandar Vučić je u vidovdanskoj čestitki napisao: „Narod Srbije nema razloda da se stidi Vidovdana, ali nema pravo da ga koristi kako bi obmanjivao buduća pokolenja“.

Pre više od dve godine u okviru unutrašnjeg dijaloga o Kosovu predložio sam razgraničenje i razmenu teritorija kako bi Srbi sa Albancima živeli kao dobre komšije.

Ovaj predlog sam potkrepio i primerom Grčke i Turske, koje su posle višegodišnjeg rata, konačno uz posredovanje Francuske 1923. godine razmenile čak 1.700.000 stanovnika.

I danas verujem da je, imajući u vidu raspoloženje Albanaca u Preševskoj dolini, to najbolje rešenje za preostalih 25.000 Srba na Kosovu, gde danas živi više od milion i 800.000 Albanaca.

Uostalom i Sloba je pokušao da ostvari Irinejev san, a posledice srpski narod i danas oseća, dok hiljade živih majki, očeva, dece i rođaka ne mogu da zaborave one koji su u toj borbi poginuli.

Zašto je, Irineju Buloviću, jeretička misao priznati Kosovo i obezbediti sva prava preostalom srpskom življu?

Zar nije bolje staviti pod okrilje Uneska srpske crkve, manastire i groblja i preko Ujedinjenih nacija primorati državu Kosovo da ih čuva od skrnavljenja, nego sada samo kukati nad neveselom sudbinom?

Zašto, „ako je Kosovo Srbija“, već duže od godinu ne idete u Pećku patrijaršiju, već stalno izmišljate razloge zbog kojih ostajete u Beogradu?

Pošto, kako kažu oni koji vas dobro poznaju, volite novac, zar ne bi bilo bolje i za SPC da rešenjem kosovskog pitanja država uštedi 500 milion evra koliko sada godišnje odvaja za Pokrajinu i da od te sume odvoji deo za završetak Hrama svetog Save?

Dokle ćemo, iako okruženi članicama NATO, da umesto ruke pomirenja pretimo komšijama?

Ja sam, kao i vi, pri kraju ovozemaljskog života, i pitam se zašto moji potomci ne bi živeli u miru i blagostanju i zašto moram da strepim zbog vaših stavova?

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.