Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beleške jednog penzionera » Vučićevo nerazumno arčenje srpskih para
Beleške jednog penzionera: Ko je ovde lud?! - Trebinje (foto: Nenad Mandić)
Beleške jednog penzionera: Ko je ovde lud?! - Trebinje (foto: Nenad Mandić)

Vučićevo nerazumno arčenje srpskih para

„Samo potpuno lud čovek može ovde da zamisli aerodrom“. Ovako glasi jedan od više desetina komentara građana Republike Srpske napisanih 2019. godine povodom 10-godišnjice obećanja vlasti RS da će izgraditi aerodrom Trebinje.

Uz to još davne 2014. godine Vlada RS je ugasila preduzeće Aerodrom Trebinje koje je za pet godina potrošilo više miliona evra, a osim projektne dokumentacije vredne 800.000 evrića ništa više nije uradilo da prvi avion poleti iz Hercegovine.

U komentarima se navodi i da je aerodrom u Dubrovniku udaljen samo 32 kilometra od Trebinja, a onaj u Tivtu 41 kilometar. Ljudi pišu i da vam, po sletanju u Trebinje, treba auto da bi stigli u Bileće, Mostar ili do mora i da je obećanje gradnje piste za sletanje aviona „obična manipulacija“.

I pored strpljivog čitanja nisam naišao ni na jedan komentar u kome se brani ideja izgradnje aerodroma!

Godinu kasnije, tačnije juče, Aleksandar Vučić je, protivno Ustavu Srbije i Zakonu o predsedniku Republike, zvaničnicima u Banjaluci obećao da će parama poreskih obveznika Srbije izgraditi aerodrom „između Trebinja, Bileće i Gacka“?!

Istina, ogradio se obećanjem da će o tom projektu, vrednom više desetina miliona evra pregovarati dve vlade.

Uzgred, u projektu usvojenom 2010. pisalo je da će izgradnja aerodroma koštati 30 miliona evra!

Da Vučić nerazumno arči srpske pare potvrđuje i njegova izjava da će „u naredna dva dana Srbija uplatiti milion evra za izgradnju studentskog doma u Banjaluci“?!

Čije pare deli predsednik?!

O izdvajanju tolikog novca iz srpskog budžeta nema ni slova u „Službenim glasnicima“ objavljenim u poslednja dva meseca.

Nema zvanično ni odluke ili rešenja Vlade Srbije o izdvajanju 800.000 evra za izgradnju vrtića, doma zdravlja i mesne zajednice u jednom banjalučkom naselju, kao i o poklanjanju 10.000 testova za koronu.

Ne zna se ni sa čijim parama je kupljeno 15 sanitetskih vozila, vrednih 700.000 evra i podeljeno tamošnjim domovima zdravlja.

Nije poznato ni koliko Srbiju košta izgradnja srpsko-ruskog hrama u Banjaluci.

I to nije kraj!

Predsednik je obećao, a da Vlada Srbije i Parlament nisu o tome vodili raspravu, i da će Srbija finansirati sa 142 miliona evra izgradnju mosta preko Save kod Rače, kao i da će dati 100 miliona evra za izgradnju autoputa od Kuzmina do Bijeljine!

Uz puno razumevanje potrebe da Srbija pomogne oporavak ratom razorenog srpskog entiteta u drugoj državi, ostaju pitanja na koja je predsednik Srbije morao da zna odgovore pre nego što je delio pare kao iz svog džepa.

Prosečna plata u Srbiji je bila oko 500 evra na početku ove godine, a u Republici Srpskoj oko 470, odnosno 940 konvertibilnih maraka. Prosečna potrošačka korpa u Srbiji je znatno skuplja od one u RS.

Savetnici i savetnice trebalo je Vučića da obaveste, kada to već nije učinio ministar Lončar, da bolesnici, kojima je ukazana pomoć u Urgentnom centru KCS, čekaju po sedam do 10 sati kola Hitne pomoći da ih odvezu kući jer nemaju para za taksi, a da Služba 194 nema dovoljno vozila da to učini za pristojno vreme!

Trebalo je i da mu opišu „krševe“ kojima se pacijenti iz unutrašnjosti dovoze na pregled u Beograd!

Prvo rešiti problem u svojoj „kući“

O tome koliko su ruinirane i loše opremljene mesne i kancelarije mesnih zajednica diljem Srbije ćute i poslanici i predstavnici lokalnih samouprava kako se ne bi zamerili „onima gore“.

Ministar prosvete ćuti o prebukiranim studentskim domovima u Srbiji, a verovatno i ne zna koliko studenata iznajmljuje sobe u gradovima u kojima studiraju, jer nema mesta u domovima.

Sve u svemu, trebalo je prvo rešiti probleme u svojoj „kući“, pa onda pomoći komšijama.

Ovako, najblaže rečeno, ostaje gorak ukus zbog juče viđenog luksuza na imanju Dodika, kao i činjenice da samo Vučić i Dodik nisu nosili maske ni na otvorenom ni na sastancima u Banjaluci.

Lep primer i razlog više da se ne slušaju preporuke i odluke nadležnih u borbi protiv pandemije.

I zato pitanje s početka teksta: ko je ovde lud?! O diktaturi i samovolji, drugi put! ♦

»»» Svi tekstovi V. Mandića su na OVOM LINKU!

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem…

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.