Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Život me je generalno naučio da moj urođeni pesimizam ima, uglavnom, daleko više opravdanja nego neosnovani optimizam sa kojim se kod neistomišljenika, katkad, suočavam.
Ne verujem u scenario preporoda. Ne maštam o pastoralnim pejzažima preporođene prirode, u kojima novo-čovek rasterećeno šeta oslobođen društvenih stega. Čovek će pojuriti u pravcu destrukcije, čim mu se za to ponovo ukaže prilika.
Naučila sam, u novonastalim otežavajućim okolnostima, da mogu da izađem na kraj i sa sobom i sa drugima i u otežanim uslovima neprekidnog suživota i neprekinutog kontakta, što je, po sebi, nezdrava situacija, u bilo kakvim uslovima i realno vodi raspadu sistema.
Svakom je potreban odmor od ljudi – od sebe i drugih. Šta nas čeka na izlasku iz ovog lavirinta ne znam – nisam prorok i ne upuštam se u prognoze budućeg života.
Naučila sam da se sa brigama nosim teško, ali da sam, što se na prvi pogled ne bi reklo, daleko izdržljivija od mnogih koji o patnji govore javno. Sa svojim patnjama isključivo se lično obračunavam. Ne mogu reći da sam u tome naročito uspešna, ali mogu da potvrdim da nisam ni malo negativna, što je, pohvaliću se sama, izuzetno značajna karakteristika.
Trpim bol i muke bezgranično, što znam iz prethodnih iskustava. Šteta neiskorišćenih sposobnosti, bila bih, u nekim drugim vremenima (ili drugim životima), izuzetan poverenik, koji tajne ne otkriva.
Naučila sam da sam sebi sama dovoljna i da mi ničije prisustvo nije neophodno – da li je potrebno, eh… Samoća je teška, ali na sve se naučiš i navikneš, naročito kad baš i nemaš mogućnost izbora.
Najteže je samodisciplinovano održavati gimnastiku uma i tela, kad nigde na vidiku nema „goniča robova“. Ljudi su skloni robovanju navikama, pa nije loše izabrati neke korisne navike, ako je situacija zatvorska. Lako nije, tu sumnje nema.
Naučila sam o sebi, što sam već ranije sumnjala, da sam dosta lenja.
Odlično planiram i organizujem u perspektivi, ali kad sam prepuštena sama sebi uglavnom lamentiram nad (ne)postojećim mogućnostima. Količina nepročitanih knjiga, broj nenapisanih redova, nenaučenih „stranih reči i izraza“ i dalje se gomila.
Nedostatak mog ovozemaljskog vremena, ovde u Engleskoj – to me ozbiljno izjeda. Nazad nema, što je jednom propušteno to je gotovo nenadoknadivo. Odbrojavanje je počelo, a puno toga propustila sam da učinim, kažem, vidim, doživim…
Naučila sam da su ljudi mnogobrojni i naporni u svim vremenima i prostorima, da jure kroz život besmisleno i besciljno i da je naše individualno prisustvo zaista beznačajno, a da smo najgori gde nas i kad nas najviše ima.
Nikad nisam verovala u posebnost postojanja čoveka jedinke – svi smo mi prolaznici bez traga, ma kako se trudili da dokažemo suprotno.
Prepotencija onih koji sebi daju na značaju, stavljajući svoje potrebe i nazore iznad drugih, može biti samo komična i nije ni vredna pomena. Niko nije više do senka u koju može da stane.
Naučila sam da mi ne treba ništa sem šume i vode, koje nemam, i da sam zbog toga nesrećna, jer zalud se preispitujem o neizrečenim priznanjima, neizgovorenim optužbama, nezavršenim susretima…
Svega toga i nema i neće biti nikada. Večnost je u okeanima, trajanje u kišnim kapima.
List breze je ono što želim da budem, kad me više nema. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
