I novinari zakoračili u „zlatno doba“

Građani Srbije (2020-2025) još nisu osetili blagodeti „zlatnog doba“ o kome gotovo svakog dana priča Aleksandar Vučić, ali su u njega, pored vlastodržaca i botova, zakoračili i – novinari.

„Zlatno doba“ je sinonim za obilje, koje veći deo napaćenog naroda u ovoj prelepoj zemlji još samo sanja. Nasuprot njemu, manjina uživa u blagodetima i privilegijama kojima ih obasipa diktatorski režim.

U tome uživa i dobar novinara tri televizije sa nacionalnom frekfencijom, tabloida i prorežimskih dnevnih novina. Istina, njihovim urednicima je sve teže da opstanu u krugu privilegovanih: em je slabašna, nejedinstvena i nikakva opozicija izraubovana tema, em je sve teže naći „pljuvače u dalj“ i „analitičare“ koji će popuniti stupce i sate predviđene za informativni program.

Uz to, tu su i desetine hijljada demonstranata koji su do nedavno šetali širom Srbije, hiljade lekara, prosvetnih radnika, umetnika, glumaca, koji se svojim potpisima na peticijama protive započetim koracima ka „kamenom dobu“ i apsolutizmu jednog vladaoca, a oni su, ipak, potencijalni čitaoci i gledaoci.

U „zlatno doba“ ušli su, verovali ili ne, i novinari nezavisnih i istraživačkih portala, dve kablovske „tajkunske“ televizije, dva, tri slobodna nedeljnika i opozicionog „Danasa“?!

Kako?

Pa, lepo: pred istraživačkim novinarima i kolumnistima je toliko obilja – tema i afera kojima ih obasipaju režimlije, da ni fizički ne stižu da uživaju i da se „dive“ akterima.

Oni, posle jutarnjeg čitanja novina i gledanja i slušanja jutarnjih TV-programa, svaki potencijalni slučaj zabeleže na papirićima, koje potom stavljaju u šajkače ili šešire i nasumično izvlače jedan o kome će pisati. Svejedno je koji će izvući, jer većina ima istu medijsku težinu.

Njihovi urednici su na velikim, ali slatkim mukama – šta objaviti odmah, a šta u narednih mesec, dva, tri…

Čuvenog bacanja članaka u koš više nema, jer ova vlast mesecima ne „zatvara“ slučajeve niti kome odgovara za (ne)učinjeno. Sličnih tekstova je toliko, a razlikuju se samo u stilu, epitetima i veštini upotrebe prideva kojima se opisuju sva (ne)dela onih koji slepo slušaju i rade kako im vođa kaže. Naravno, često prevlada i potpis kolumniste.

Nesuvislim izjavama, lažnim obećanjima, neistinama, prikrivanjem činjenica i bitnih podataka, zloupotrebama, pretnjama, sarkazmom… zvaničnici pune stupce malog broja glasila koja svojim uticajem, istina, ne mogu ni da „primirišu“ prorežimlijama.

Zato se Vučić, Brnabić, Vulin, Mali, Lončar, Dačić, Đurić, Stefanović, Dolovac, sudije Ustavnog suda, Irinej, „naprednjaci“… najčešće i ne obaziru na svakodnevna prozivanja, već još više, brže, bolje i jače ističu svu svoju samovolju i bahatost i ne haju za protivustavno i nezakonito ponašanje.

Kao dokaz ovim mojim tvrdnjama može čak i poslužiti i jučerašnji dan.

Iako nedelja, pa još neradna, tema za istraživanje i kolumne je bilo koliko ti samo demokratska duša poželi:

• intervju Ane Brnabić TV Prvoj u kome je češće hvaleći spomenula Vučića nego što to čini Vesić „pljujući“ Đilasa;
• ćutanje Srpske liste o predlogu kosovskog zakona o OVK i pored izjave Vučića;
• najava Vučića, posle susreta sa Anom Brnabić u bašti njegovih roditelja, da će ugostitelji i turistički radnici uskoro (posle šest meseci vapaja) čuti lepe vesti;
• prodaja oružja Jermeniji preko privatnih firmi;
• izgradnja nelegalnog objekta od 4.000 kvadrata u Vrnjačkoj Banji, pored najpopularnijeg izvora lekovite vode;
• „slučaj dr Lejle Ćeranić“;
• eksplozija džipa u Valjevu i pucnjava u Surčinu;
• novi incident na Televiziji Happy i reagovanje ministarke Mihajlović…

Sve u svemu, eto i prvih koraka kolumnista i novinara-istraživača u „zlatno doba“. Istina, tu i tamo doživljavaju i pretnje botova, strahuju za svoj život i sudbinu njima bliskih osoba, poneko biva i priveden pa pušten, poneko dobije i batine, ali šta je to naspram uzbuđenja i adrenalina koji obiljem tema podstiču promoteri „zlatnog doba“.

Pa, sad kažite da nisam u pravu?!

P. S. Da bude jasno, ova beleška ne odnosi se na mizerne plate i honorare većine novinara, koji mogu da konkurišu i za Ginisa. ♦

»»» Svi tekstovi V. Mandića su na OVOM LINKU!

Vladimir Mandić – najkraća autobiografija: „Rođen sam 1949. u Beogradu. Ceo svoj radni vek proveo sam u „Politici“. Desetak godina sam pisao svašta nešto, a onda sam do penzije uređivao svašta nešto. Izveštavao sam sa Kosova, iz Ustavnog suda (koji je tada manje ćutao nego ovaj danas), vraćao se preko Pančevačkog mosta posle osam uveče sa posla za vreme bombardovanja… Sada ponovo pišem…