Pismo iz kućnog zatvora

Dragi prijatelji,

Javljam se iz svog kućnog zatvora, da znate da me još ima. Zaokružili smo, evo, godinu dana periodičnih karantina, izolacija, zabrana kretanja…

Nisam još ubijena, a nisam se ni ubila, nisam još ni netragom nestala, mada priznajem nestanku sam jedva odolela.

Ne tako davno, bez znanja najbližih, počela sam da kujem planove o bekstvu, rešena da ostavim za sobom ukleto ostrvo i iz izolacije izbegnem u svet. Avaj, kao i mnogobrojni prethodni moji planovi o odlasku u nepoznato i ovi su se žalosno brzo izjalovili.

(Ko nije spreman da se žrtvuje, ne može ni promenu da očekuje! Za ozbiljan beg potrebna je doza hrabrosti koja mi je u životu uvek nedostajala. Nažalost, gledam samo u prepreke i ne vidim nigde cilja.)

Te tako, shvatih da sam se i pored prividnog beznađa, novim uslovima kućnog zatvora sasvim lepo prilagodila. Kuvam, perem, spremam, čistim, kao prava domaćica. Radim na poslu od kuće, u kući, i vikendom ako treba, ne dam se ni prolaznim bolestima, od kojih ni jedna (provereno), nije korona.

Požalim se ponekad, istina, ali retko i neuverljivo, jer tu sam, uz sve muke privatnog zatvora, na istom mestu i bez vidnih promena.

Kad me čovek pogleda rek’o bi: Doborodržeća karantinka, ništa joj se ne primećuju mere zabrana, ni ograničenja!

Nećete mi verovati, opstajavam usamljeno, takoreći bez kučeta i mačeta. Ono jeste, ima tu i ostalih ukućana, ali se oni dobrovoljno zatvaraju u svoje sobe i vreme provode u društvu mobilnih i nemobilnih elektronskih uređaja. Nisam se, dakle, polakomila i kao ostali moji sugrađani, iz našeg malog grada, odlučila da muke prekratim nabavkom četvoronožnog prijatelja. Svaka druga kuća u kraju, za potrebe produženih karantinskih uslova, obezbedila je novog psećeg prijatelja, dok ja i dalje uporno bacam mrve pticama.

Za vas koji mislite da je „pod suncem našeg neba“ najteže, verujte da tminu tuđeg neba niste videli.

U Engleskoj živimo život kao pod okupacijom, sa kaznama za neposlušne. Retke susrete sa prijateljima obavljamo ilegalno, pod izgovorom robne razmene, jer kao u uobičajenim okupacijskim uslovima, javila se nestašica pojedinih namirnica, u ovom slučaju (istočno)evropskog porekla.

Ponekad se, doduše desi i da se jedni drugima „nađemo“ zbog automobilskog kvara, jer i automobili jednako sede na ulicama, pa „zarđaju od nekretanja“.

Nema se kud, sve je zakatančeno, a nikuda se i ne sme, čak su i za šetnje iscrtani propisani krugovi kretanja, pa ‘de usudi se da iz svog kruga izađeš – da vidimo kud ćeš stići!

A kao u najsigurnijim zatvorima, okruženi smo vodom sa svih strana. Sedimo bespomoćno, sa nostalgijom zagledani u daljinu evropskog kopna, koje je dalje nego ikada.

Sem čekanja na promenu zatvorskih uslova, nema stvarnog izbora.

Pobuna je ovde nepoznata, ne zbog straha od organa reda i mira, kojh ovde nedovoljno i retko ima, nego zbog uobičajene letargije nacije koja je naučena da pomirljivo čeka. Otpor, usled nezadovoljstva, nepoznata je pojava, pa na nju niko i ne računa. Vlast je umirena saznanjem da će se stado okupiti oko predvodnika, ako se uporno i glasno ponavljaju slogani pred četvratastim ekranima.

Poželite mi sreću dok istrajavam u nepravednoj borbi sa nametnutim životnim uslovima. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.