Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Izgubljeno ne možeš trampiti za nađeno
Izgubljeno ne možeš trampiti za nađeno (foto: Chris Slupski / Unsplash)
Izgubljeno ne možeš trampiti za nađeno (foto: Chris Slupski / Unsplash)

Izgubljeno ne možeš trampiti za nađeno

Između otvaranja i zatvaranja granica, državnih i privatnih, ograničavanja ulazaka i izlazaka u državne i privatne posede, između zatvaranja i otvaranja kućnih zatvora, u kojima smo odrobijali i izgubili nepovratno godinu (i više) života, izgubio se iznenada i život.

Vreme prošlo ne može biti vreme buduće – izgubljeno ne možeš trampiti za nađeno!

Veoma je teško biti odgovoran utemeljivač sopstvene sreće, kad je sve u potpunosti prepušteno samo tebi. Kad možeš da se osloniš na okolnosti, da se podupreš prilikama, onda možeš da nađeš opravdanje ili motiv; jer prilike, čak i kad su nepovoljne, iziskuju neupitno zalaganje i napor i ti nemaš kuda, moraš napred.

Kad te okolnosti zaustave i život pretvore u neizvesno čekanje, letargično održavanje pred potonuće, onda polako počinje gušenje.

U moru pokušaja da se pronađeš i ispuniš sopstveno trajanje, da ne bi bilo obesmišljeno, izgubiš i volju i pokušaje i iznenada nemaš više ništa sem vremena koje protiče.

Polako počneš da osećaš kako tvoje vreme teče, polako počneš da odustaješ od napora da se usprotiviš i pokreneš, polako počinješ da potpisuješ predaju i onda samo pasivno posmatraš sebe u datom prostoru skučenog istorijskog vremena, koje trajno određuje tvoje kratkotrajno zemaljsko postojanje.

Lakše je umirati za uzvišene ciljeve, nego umirati od dosade. Zato ljudi i nesvesni svoje revolucionarne potrebe izlaze na ulice u pobuni za nekakva prava, a svaka pobuna je zahtev prava na život, na kretanje… Ljudi većinom nemaju stvarnu svest o suštini pobune, imaju potrebu pobune, bez razumevanja njenog revolucionarnog karaktera.

Tako masa srlja u revolucionarne promene, motivisana nezadovoljstvom koje izvire iz prostora lične nesreće, i kada se lično i zajedničko izjednače tada se naziru istorijske promene.

Ali, jalova je nada mase da će se probuditi u boljem sutra. Sutrašnjica je, za većinu, uvek neočekivano ista. Sada kao i uvek, krećemo se po istom vremenskom krugu, prevareni okolnostima.

Bojim se da će, nasuprot velikim očekivanjima, izostati sve ono što može da opravda velika nadanja u revolucionarne promene. Ništa se, nažalost neće dogoditi da promeni skučeni prostor lične slobode i sreće.

Ostaćemo, bojim se, tu gde jesmo, bez izgleda da iz sopstvene bede izađemo.

Ostaćemo zatočeni u nemogućnosti da o sopstvenoj sudbini odlučujemo. Ništa neće promeniti odnos snaga i pravo odluke. Ljudi nisu ni dobri, ni zaslužni i samo naivni mogu verovati da ćemo iz ove kataklizme izaći lepši i bolji.

Priznajem da sam tokom otegnutog vremena karantina i zabrana kretanja postala pasivni posmatrač sopstvenog života. Sa nekakvim lično nametnutim entuzijazmom otpora sopstvenoj lenjosti gurala sam, izvesno vreme, breme samokritičnosti i radila na sebi – za sebe, prividno; dok iznenada, kao iscrpljeni trkač naviknut na duge staze, ali bez izgleda da dođe do clja, nisam jednostavno trku napustila i potpuno stala.

Prestala sam da trčim u mestu, sa iluzijom da mogu stići nekuda, prestala sam da se pomeram, prestala sam od sebe da očekujem bilo šta i počela sam da se plašim sopstvenog ništavila.

Ni za pedalj se nisam pomerila.

Skvrčila sam samu sebe u uske okvire jednog prozorskog okna, koje ima pogled na unutra, u kojem sedim ja sa svojim mislima.

Samo je vreme večno. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.