Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Dvoumim se dugo kako da ovu priču započnem, teško je i nezahvalno nemile događaje prepričavati, a i nisam od onih što prepričavaju.
Oduvek sam imala problem (ne)pripadanja, sa kojim se nisam lako nosila. Nemam prosto gde da se udenem. U prostorima se, ni geografski ni emotivno nisam dobro snalazila, bila sam jednako i tamo i ovde, te ostadoh ponajviše nigde. Ne žalim, nije to neka velika šteta, navikneš se na nepripadanje, pa se ne upuštaš u navijanje.
Uvek sam bila i naša i njihova, više ničija nego nečija. Deklarisanje mi je potpuno nezanimljivo zanimanje. Ali, jedno je moje lično uverenje, a sasvim drugo moje prostorno i ljudsko okruženje. Čak i ako se sama nigde ne svrstavam, uvek ima onih, ne nekih nego mnogih, koji to za mene čine
I tako budem naivno zatečena, bez ikakvog ličnog udela, nađem se na braniku ljudi, nacija, jezika, običaja, političkih uverenja… Posle se pitam otkud ja ovde, kako to ja prozvana – nisam se ni javila da odgovaram, a odgovaram pred svima!
Dugotrajni boravak u tuđini naučio me je da prećutim i ne ističem se, a znala sam da budem glasna, nekada, sad, za svoje dobro, više nisam. Ako se manje čujem, manje će mi zameriti ovaj svet u kome nikad neću biti jednaka.
Trening suzdržavanja i upornog ignorisanja ne uspeva ponekad kad do mene dođu, u slici i reči, aktuelna politička mahnitanja, svemirske zavere o bolestima i globalna vračanja o izlečenjima.
Nekad se prosto osetim uvređena i tako krene lavina…
Opasnost da se pokrene lavina potpuno je ista sa obe strane, meni, po svoj prilici jednako nepripadajućih tabora.
Sa jedne moje pogrešne strane, sasvim je dovoljno imati strano ime; ne da je u drugom planu, nego se ni ne primećuje da li kudim ili hvalim, napadam ili branim.
Veliki zaštitinici demokratije iza sebe najčešće nemaju veliko poznavanje „prirode i društva“, izolovani od stranih kultura i civilizacija, tavore u svojim večno palanačkim životima. Ti borci za prava sopstvene nacije jednaki su svuda, napadaju i proteruju svakoga čije se ime sasvim ne ukalapa.
Osoba okrivljena zbog pogrešnog imena tereti se za zločine časti, napada kao strani državni element, koji radi protiv zemlje i naroda, uzrokuje bolesti, nestašice, nerede…
Sa druge moje strane, ništa manje pogrešne izgleda, terete me za nepripadanje, i osporavaju mi pravo na mišljenje i kritiku rodne grude.
Ti naši kafanski tipovi, koji su sa svima na ti, a sa sobom na vi, svoje polupismene tirade vole da završavaju sa „Živeli!“. Druga kategorija su patrijarhalni balkanski tipovi, kod kojih preovlađuju slike pastoralnih idila sa razgolićenim ženama.
Neki od ovih se trude da me preobrate, a neki me bez mnogo truda uvrede.
Okupacija svesti propagandom i lažima širi se na svim nivoima. Sluđeni ljudi tumaraju po portalima, kao po robnim kućama, kupuju budzašto ideologije i verovanja. Najbolje je skloniti se na vreme, među knjige i biljke, ljudi su sve manje vredni pažnje.
U ratnom stanju se primenjuje ratna logika, a stanje ništa manje nego ratno je! Sve zabrane, ograničavanje kretanja, mere zaštite i reda uvode stanje svojevrsne ratne psihoze. Kako se prostor slobode smanjuje tako se svest sužava. ♦
Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
