Judas Priest neumorno objavljuju (dobre) albume i idu na turneje. Aktulena „Faithkeepers“ turneja ih je dovela i do njihovog prvog nastupa na otvorenom (ukupno trećem) u Beogradu i to u dobro popunjenom Ušće parku.
Ceo događaj je počeo u (za mnoge neverovatnih) 18.30. Međutim, koliko sam primetio to nije smetalo pulici da u velikom broju pozdravi predgrupu Jellusick (da, u pitanju je Dino Jelušić, sada već nekadašnji član Whitesnake benda, odnosno njihov klavijaturista i prateći (povremeno glavni) vokal.
E, sad, jedno je rad sa bendom koji ima gomilu hitova, a drugo je Dinov solo rad. Pevanje je dobro, scenska pojava takođe, svirka je utegnuta, ali pesme? Pesme ili nešto što se da zapamtiti nisam čuo za pola sata koje sam proveo slušajući ih. No, Jellusick ionako nije bio razlog mog dolaska na koncert, već četvrti susret sa najboljim (ne i najpopularnijim) heavy metal bendom ikada, što Judas Priest, po mom skromnom mišljenju, jeste.
Tačno na vreme: sa razglasa su se čuli poslednji zvuci pesme „War Pigs“ grupe Black Sabbath – njihovih kolega iz Birmingema, a onda i onaj poznati demf na gitari.
Uvod u „You ve Got Another Thing Comin“ je prisutnima usmerio pogled ka bini. Tu su se već, u očekivanim kožnim kompletima, nalazili izuzetni gitarista Richie Faulkner, njihov producent i gitarista Andy Sneap, čovek koji se ne pomera već nekoliko decenija sa svoje evidentno iscrtane pozicije na bini, basista Ian Hill i neumorni i večno nasmejani bubnjar Scott Travis.
I uvodni rif je trajao dovoljno dugo da bi Rob Halford izašao na bini i započeo heavy metal hodočašće. Hoćete heavy metal? Evo vam ga – na! Judas Priest, bato!
Da ne bude bilo kakve zabune i da bi se ustanovilo ko je ko u heavy metal Partenonu bend je (uz zaista „dečiju“ animaciju na svim led ekranima) zasvirao i za pojas sa nitnama zadenuo himnu „Metal Gods“. Treći udarac je bila, verujem, njihova najpoznatija pesma, savršenog rifa „Breaking The Law“. Odavni nisam čuo da publika toliko glasno peva uz bend (Bajaga se ne računa).
I čim se taj ultimativni hit završio, počelo je sa horskim prozivanjem čoveka koji non-stop nešto obećava a ništa ne ispunjava. Njegove karakterne osobine nisu bile pošteđene. I u tom momentu nestade struje, napona… i članovi benda nestadoše sa scene. Na svu sreću ne zadugo.
„The Ripper“ i „The Sentinel“ su bile pesme koje su nastavile putešestvije kroz karijeru benda koje je definisao heavy metal. Uz adekvatnu vizuelizaciju bend je nastavio sa jednom od mojih omiljenih pesama „Desert Plains“. Halford uprkos godinama i zlobnicima zvuči odlično. Činjenica je da mu dilej pomaže, ali pre toga je potrebno i otpevati da bi dilej mogao da uradi svoje. Dobar je i sasvim pokretljiv gospodin Rob.
Grme Judas Priest, uz vetar koji je iznenada pojavio i na momente odneo zvuk, ali sve je tu na mestu. „Lightning Strike“ udara munjevito. „Turbo Lover“ (sa često osporavanog, a izuzetno dobrog albuma „Turbo“) zvuči muskulaturno. Da: i svi prisutni pevaju tu pesmu „koja nije Judas Priest nego… eto“. Eto ga – na. I malo onih „ustanovljiteljskih“ pesama: „Steeler“ i „Delivering The Goods“, da bi na red došla i jedna sa poslednjeg albuma „Panic Attack“ sa zaista interesantnim vizualima na ekranima. Ali, panici nema mesta.
„Victim of Changes“ i još jedna, uslovno rečeno, novija a dobro prihvaćena „No Surrender“. Uz odgovarajući video, rasterećeno je krenuo Scott Travis u jedan od najpoznatijih bubnjarskih uleta (barem u heavy metal svetu) „Painkiller“, ma, nema leka. Briljantno, precizno i glasno. Ne boli glava, a za sve ostalo konsultujte se…
Kratka je pauza bila, Faulkner je započeo solo koji se pri kraju uz prisustvo Andy Sneapa pretvorio u dobro poznati uvod „Hellion“ da bi laseri koji su šarali po publici označili da počinje rif za „Electric Eye“. Laseri su nestali, a i bend na kratko, uz zvuk turiranja motora u novom kompletu sa sve šapkom na glavi Rob Halford je isterao harleya na binu.
Zna se šta sledi, još jedna himna. „Hell Bent For Leather“. To je to, to je onaj iskonski heavy metal udarac. A za sam kraj zna se… S obzirom na 75 godina koliko je Rob Halford napunio nekoliko dana pred beogradski koncert, verujem da se njemu biološki sat pomerio. Prema tome, nije ni čudo što je poslednju pesmu tokom bisa, a to je „Living After Midnight“, otpevao (sve zajedno sa gromoglasnom publikom, dakako), nešto posle pola deset uveče.
Zaključujem da je za određene godine 21.00 – nova ponoć. Tako valjda to ide. Išlo tako ili ne, svi prisutni na ovom heavy metal hodočašću mogu sa sigurnošću da konstatuju da nije onako kako je zapisano u nekim knjigama već je sasvim sigurno da Juda nije izdao!
Organizacija: Sky Music
