Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Mi – Englezi
Englezi svoje slabo poznavanje geografije i potpunu istorijsku neobaveštenost o svetu izvan Comonwelta uspešno kriju iza kolektivnog zaborava i vekovima usađivanog formalnog osmeha.
Mada se zvanično suočavaju sa izgubljenim bitkama na poziciji bivših moćnika, suštinski ne mogu da se pomire sa pozicijom bivše velesile. Oduzimanje prava na teritorije nekadašnjih kolonija smatra se istorijskom nepravdom.
Istorija je nauka koja podseća i opominje, pa je zaborav uspešna i široko primenjiva taktika, pošto je podsećanje na istorijske greške, bez razlike, krajnje nepopularan oblik učenja, u svim delovima sveta.
Mi – došljaci
Bezuspešno se trude da dokažu suprotno, brojni Indijci i Pakistanci, koji odavno više nisu samo deo živopisnih prehrambenih kebab (ovdašnji termin za ćevap) i curry prodavnica, nego u velikoj većini vladaju bolnicama i zubarskim ordinacijama.
Preterani intelektualni napor, na koji se gleda kao na luksuz i gubljenje vremena, nije svojstven Englezima. Oni se retko ili nikako ne prihvataju ni slabo plaćenih, ni napornih poslova, što su, ubeđena sam, navike zaostale iza vekovnog kolonijalnog nasleđa. Ipak, na došljake iz siromašnijih, od skora uglavnom bivših socijalističkih zemalja, bez razlike se gleda kao na siromašnije duhom, kulturno i intelektualno inferiornije.
Možda je preterano reći većina, ali srazmerno veliki broj Engleza zaista veruje u svoju superiornost nad došljacima iz nekakvih bivših svetova. Kako nismo deo bivših kolonija, niti smo deo bivšeg SSSR-a naša pozicija, u tom smislu i nije sasvim loša. Ipak, svako udubljivanje u istorijsku problematiku je unapred izgubljena bitka.
Mi – Poljaci
U našem slučaju, čak i kad se istorijski ograničimo na vreme posle Dušanovog carstva, tek kad se u razgovoru o balkanskim problemima pomene Jugoslavija, sagovornik iz ovog dela sveta može makar približno negde da smesti strani akcenat koji, u novije vreme, u najboljem slučaju, procenjuje kao poljski.
Ukoliko predrasude prema nama postoje, a ne bi čudilo da ih ima, one su dobro sakrivene iza paravana uspomena sa godišnjih odmora. Za njih prostori bivše Jugoslavije, sa imenima nesavladive artikulacije i dalje spadaju u privlačne destinacije za odmor, što možda i nije loše. Priznaćete, lepše je da neko o vašoj zemlji priča zadivljen prirodnim lepotama i gostoprimstvom, nego da se bavi nedavnom nesrećnom istorijom građanskih ratova.
Ne postoji ovde interes za naše sitne nacionalne sujete. Ključne domaće polemike o nacionalnim zaslugama i dizanju spomenika partizanima ili četnicima nemaju značaja u širim razmerama. Ispravljanje krivih Drina nije na listi engleskih hobija.
U ovom sablažnjivom svetu podignutih obrva i dobro prikrivenih namera naše otvoreno uporno konfrontiranje oko svega i svačega tumači se kao primer pogrešnog – neengleskog vaspitanja.
Strano i neprirodno u toj meri da naše karaktere prihvataju kao nešto potpuno egzotično, ako ne i nastrano, naročito ako se uzme u obzir način komunikacije sa južnjačkim elementima preterane gestikulacije i nepotrebnog ljubakanja, kombinovan sa samo nama svojstvenom psovačkom elokvencijom velike prisnosti. ♦
PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
