Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Tradicionalne vrednosti
Neverovatno koliko ova zemlja, koja je u kolektivnom pamćenju svih nas zajedno simbol demokratije i koja je dugo bila pokretač kulturno-civilizacijskih i industrijskih pomaka u svim svojim bivšim kolonijama, istrajava u tradicionalizmu svakodnevnog života.
Na demokratiju se, sem u političkim govorima redovno zaboravlja, ali se na tradiciju na svakom koraku podseća. Prisutna u svakodnevnim navikama i ponašanju, tradicija je suština života večne monarhije.
Kao što ima čitav vek i više od kako je London prestao da se guši pod svakodnevnom maglom, tako je i kultura stanovanja i odevanja iskoračila iz vremena kad su cipele i čarape predstavljale luksuz povlašćenih klasa. Prevaziđene, ali i dalje uočljivo prisutne navike iz prošlih vekova nisu deo tradicionalizma, nego ogledalo socijalnog statusa.
Kratkih rukava – tokom cele godine
Samo stara gospoda nose kapute i kišne mantile, ostatak nacije je neodlučan između trenerki i uskog džinsa, koji kod ženske populacije vodi mrtvu trku sa helankama, dok su majice kratkih rukava jednako popularne u svim godišnjim dobima.
Socijalna raslojenost nezaustavljivo pruža korene u svim pravcima, a njene se razmere ne mogu ni naslutiti u čežnjivom pogledu izdaleka ka zemlji demokratije i napretka.
Vremena su se promenila, Englezi više ne razgovaraju samo o vremenskim prilikama, a na njih se jednako tako i ne obaziru. Nema tog nevremena koje će naterati prosečnog Engleza da se dobro „umota“, jer svaka je kiša prolazna, ne mari što posle jedne stiže druga, a zatim sledeća, svaka dovoljno slikovitog imena – spitting, showering, raining cats and dogs…
Neobaziranje na vremenske prilike služi kao svakodnevni dokaz snage britanskog nepokolebljivog karaktera, koji odoleva svemu, pa i stalnim naletima kiše i vetra. Izopštena iz kurtoaznih razgovora, meteorologija više nema mesto ni u dnevnom susretu sa vremenskim promenama.
Ružnijih nema?!
Mada se godišnja doba, jednako tmurna i vlažna, kolebaju uvek samo nekako između kasne jeseni i ranog proleća, da će blesnuti sunce takve opasnosti ovde nema, jutarnja slika na ulicama je svakog radnog dana nepromenjena.
Kolona roditelja i dece kreće se prema školi. Deca trče u raskopčanim jaknicama i kratkim čarapicama, dečaci su uvek u boljoj poziciji, jer im se i pored kratkih čarapa, pantalone ne mogu zameniti suknjama; pored njih šljapkaju majke u baletankama, naravno bez čarapa, sem ukoliko zarad poslednjih modnih trendova ne krive noge u ugg čizmama (što je morabiti skraćeno od ugly, jer ružnijih sigurno nema).
Sve ovdašnje evropske pridošlice, bez razlike jesu li sa zapadne ili prokažene istočne strane, jednako sablažnjivo okreću glavu od razgolićenih istetoviranih tela engleskih roditelja, sa kojima su prinuđeni da se svakodnevno susreću na putu do škole i nazad.
Svi se mi, bez obzira na pasoše koje posedujemo, samo pravimo Englezi, jer nema tog zubatog sunca koje će nas naterati da bez toplih čarapa, kapa i rukavica izađemo u susret novom danu na samo 2 ili 3 stepena Celzijusa, ma koliko to iznosilo na Farenhajtovoj skali, kojom se ovde, u skladu sa tradicionalnim navikama, naravno i dalje služe. ♦
PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
