Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Porodični život: Epidemija rasturenih brakova
Foto: Aleksandra Prhal
Foto: Aleksandra Prhal

Porodični život: Epidemija rasturenih brakova

Trčkaram sa detetom, i ja kao dete, pretvarajući se da me život nije pregazio i da nisam sebi sve uskratila zarad privida neostvarene buduće sreće. Pokušavam da svakodnevnim skakutanjem do škole sa svojom ćerkom razbijem sveprisutno nezadovoljstvo koje me sad već gotovo nepodnošljivo odasvud pritiska.

Ponekad je lakše u maglovito jutro ujuriti sa ozarenom maskom dečje bezbrižnosti. Deci se sve oprašta, a ja sebi ništa ne mogu da zaboravim. I za ono malo uzaludne nade sebe mogu da okrivim, jer pogrešno je naravno za sopstvenu nesreću optuživati životne okolnosti, trenutnu situaciju, davne pogrešne izbore i uvek smrknuta lica na svim šalterima koji nude izlaz.

Za svoju porodicu ne treba nikom da budem zahvalna, ona nije ničije dostignuće, to je jedini moj teret koji ne smem i neću sa sebe da zbacim. Neophodna dnevna doza sitnih radosti, bez kojih bi obesmišljen život bio potpuno prazan, dočekuje me iz prikrajka i ozaruje nenadano dečjim osmesima, koje nisam ni za šta trampila u ovom udaljenom svetu, gde sam mislila da sam od svega pobegla. Od sebe se ne može pobeći nikuda.

Za razliku od ovdašnjeg sveta, mi izbegli iz socijalizma nismo dovoljno čvrsto prigrlili zapadnjački liberalizam, te se po starim, prevaziđenim navikama ženimo i udajemo svega jednom u životu, a decu rađamo negde u razumnim tridesetim.

Uverena sam da to nije deo patrijarhalnih navika, nego zaostatak iz socijalizma nasleđenog ponašanja. Naučeni smo da istrajavamo i ne odustajemo lako ni od čega, pa ni od porodice i braka, ni onda kad prođe period euforične sreće i zaljubljenosti. Navika da se ne očekuje previše, čak i kad se daje neuporedivo mnogo je ono što nas suštinski razlikuje i deli od zapadnih naroda, koji očekuju mnogo i kad ne nude skoro ništa.

Ozbiljnost? Zrelost? Šta je to?

Ovde se ljubav i porodica, žalosno jednako kao i škola i deca uzimaju bez potrebne doze ozbiljnosti i neophodne zrelosti, do koje se dolazi uglavnom iskustvom i godinama, a koja je tako netipična za rane dvadesete, što su godine u kojima se, bez ikakve vizije budućeg života, u Engleskoj hrli u brakove, koji onda pate od još nerešenih pubertetskih problema.

U toj meri je situacija postala ozbiljna da je spoticanje na posledice moguće u svim situacijama. U neformalnim razgovorima, porodične teme je zato najbolje zaobilaziti, kako bi se izbegla mogućnost nehotične greške, jer kada naivno primetite da dete očigledno liči na tatu svakako ne očekujete da ono uzvrati kako oca i ne poznaje.

U lokalnoj školi, za decu do sedam godina, kakva je ona u kojoj su moja deca, i u kojoj na godini ima samo po dva razreda, upućena je molba rastavljenim roditeljima da na razgovore u školu ne dolaze odvojeno, jer to dovodi do organizacionih problema.

Rastureni brakovi i nefunkcionalne porodice, u kojima deca najviše stradaju ovde poprimaju razmere epidemije. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...