Izdvajamo
Naslovna » Blog » BG Puzzle » BG oblaci: Kišobran, ali sa drškom
Oblaci iznad Beograda
Oblaci iznad Beograda

BG oblaci: Kišobran, ali sa drškom

Oblaci su ljudi!

Nikad se ne zna kada će na nas da se istrese stratokumulus, ili se nad nama nadigne nimbostratus, ili da nas sredi kumulonimbus. Ponesite amrel!

Otkad znam za sebe, u letnje doba najviše volim da legnem na travu i gledam u bele oblake. Oni daleki, paperjasti, razbarušeni promiču nada mnom, a ja mali, razdragan i naivan. „Eno sestre, mame, vi’ taje, gle ista baka… Onaj liči na pile, vidi cvet, kakav voooz…” upirao sam prstićem u nebesku plavet.

Vreme prolazi, dete postaje čovek, a na nebu neke druge slike se množe, prozračne ciruse smenili stratusi, zamračilo se, oluja će. „Ide ledeni stratokumulus – isti šef, gle onog mrguda, nimbostratusa – pljunuti direktor, čuvaj se, stiže narogušeni kumulonimbus – otac nacije”, prst mi se uvlači u šaku…

Zove me izazov…

Kad već pominjem oblake, kod nas je ovako: čim neko hoće da se izdvoji iz mase, da skoči, da uzleti do iznad nebeskih ovčica, i dalje, drugi ga uhvate za nogu, drže, cimaju. Okače se i vuku nadole. „Pustite me! Ne biste nikad shvatili! Zove me izazov!”, lupa krilcima pojedinac koji je nameračio da se vine u visine.

Ne daju oni sa zemljice crne. Zovu u pomoć razne bube, gmazove i krtice – takozvane mediokritete, koji ne žele ikakvu promenu, kamoli uzlet.

Da se oni pitaju, svi bismo bauljali po blatu do poslednjeg daha. Jedino za šta su talentovani jeste da u grozdovima vise zakačeni o noge letača i da ga sprečavaju da krene na „opasan” put.

Onaj što hoće da se uzdigne mora da ima snagu da nosi i strašni teg – krlju u obliku čoveka. Krlja ne samo da nema krilca, nego ne zna ni šta su oblaci, ni gde su oblaci, ni zašto bre uopšte oblaci. Plaše se, naravno, neba – više od svega.

Znam da nisu svi sposobni za uzlet. Ali zašto je ceo sistem podešen da zadrži visokoletače – niko ne zna.

Hrabri ali ne i naivni

Kod nekih drugih naroda nije tako. Oni gaje svoje ptiće. Spremaju ih za pistu. Podstiču i usmeravaju u horizont. U nevidljivo. U nedostižno.

A krljama odrede da opslužuju nadarene i spremne za neizvesni put iznad oblaka, i dalje. Bube, gmazovi i krtice tamo znaju gde im je mesto.

Najvažnije je, i pored toga, da što duže zadržimo detinjeg u sebi. Što nam duže budu beličasti cirusi iznad glave, bićemo bolje raspoloženi i šire osmehnuti.

To ipak ne znači da treba da ostanemo naivni celog veka. To samo znači da nosimo amrel sa sobom. I to onaj veliki, s drškom. Nikad se ne zna kad će da zatreba. ♦

Pročitajte i druge priče Darka Kalezića!

»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.

Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…

loading...