Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Muzička dekadencija: Turbo-folk invazija
Kafana (foto: Aleksandra Prhal)
Kafana (foto: Aleksandra Prhal)

Muzička dekadencija: Turbo-folk invazija

Blagoslovena da je ova zemlja pop-a i rock-a, u kojoj se niko nije upoznao sa zvucima turbo-folk-a!

Engleska se može podičiti velikim nedostatkom svih oblika zapevanja, jer ne samo na privatnim zabavama, nego ni na svadbama, kao ni na sahranama nema urlikanja i naricanja.

Prilike u kojima se kod nas u nastupu emotivne egzaltacije kose čupaju i grla deru, ne bi li se pojačao i inače naglašen efekat zavijanja i zapomaganja, bez koga melodije ovog trenda izgleda ne opstaju, kod Engleza su momenti ličnih emotivnih doživljaja, uzdržanih emocija, pa ma i naučene ono ipak ne manje dostojanstvene prirode.

Teturanje, pevanje i pucanje

Dok se za severnoevropske narode smatra da, lišeni sposobnosti uživanja u životu, u nedostatku dobre zabave, svaki vid provoda pretvaraju u teturanje između pub-ova u polusvesnom stanju, za naš balkanski svet se veruje da je obdaren izuzetnim sposobnostima da svaku vrstu okupljanja i druženja bez naročitog truda pretvori u zabavu prvog reda, ne isključujući i nezaobilazne prateće elemente pevanja i pucanja.

Kao što Englezi ne mogu da nađu meru blaženog uživanja u blagoj intoksikaciji alkoholnim pićima, tako se kod nas uvek spontano i bez napora lako prelazi granica dobrog ukusa prilikom svih vrsta kolektivnih okupljanja.

Kad se sve stavi u muzički kontekst, pitam se kuda ide i gde će završiti ova nacija prateći turbo ritmove iskvarene folk tradicije.

Uzvik neverice, patetika, patnja

Sve češće u posetama rodnom gradu osećam da sam zalutala među narod koji dezorijentisano luta između reality emisija i turskih serija.

Tokom poslednjih nekoliko godina postalo je ne samo iznenađujuće, nego i pomalo zastrašujuće susresti se sa onim predstavnicama društva koje se u po bela dana kreću glavnim ulicama pod teškom šminkom u minimiziranoj odeći i pretećoj pratnji kratko ošišanih glava u skupim italijanskim odelima. Desilo mi se, ne jednom, da u zaprepašćenju odstupim sa uzvikom neverice. Srećom, nisam još imala prepad slične vrste iz mraka, jer pažljivo biram kuda se krećem i za kakve stolove sedam posle zalaska sunca.

U poređenju sa tim, iskustva slične prirode u Engleskoj su gotovo patetična. U najgorem slučaju moguć je susret sa ostarelim rokerima, koje je vreme odavno pregazilo i kojima sudbina nije bila baš naklonjena, pa se kao ptice očerupanih krila sluđeno vrte u zamišljenom krugu nostalgičnih ritmova. Čak i brojni transvestiti i drugi nejasno opredeljeni ili ne sasvim određeni pripadnici podkulturnih grupa, iz kategorije neprihvaćenih članova društva, samo su slika dekadentne patnje degradirane nacije.

Neugledni ljudi, često odbačeni članovi društva ili kakvi neprimereni prizori, od kojih se na ulicama Londona okreće glava, izazivaju sažaljenje, dok svaki izvitopereni oblik života, čak i sa naivnim licem prosjaka, na beogradskim ulicama i javnim mestima ima masku laži i prevare i tera na zgražavanje. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.