Kulturne razlike: Odlaganje uspomena – nova nada

Iseljavanje i nova očekivanja

Iseljavanje iz zemlje ne znači samo pakovanje kofera i rastanak sa prijateljima, nego i odlaganje dotadašnjeg života na sigurno mesto među uspomenama.

Opraštanje sa samim sobom, iz perspektive budućih očekivanja, uglavnom je lišeno elemenata uobičajene opraštajuće nostalgije. Vidik u budući novi život kombinuje neku neobjašnjivu nadu, egzaltaciju, nestrpljenje… mnogo više od onog što može da stane u uzbuđenje pred putovanje.

Otpakivanje i nova stara priča

Otpakivanje lepo upakovanog života iz velikih iseljeničkih kofera, e to je već sasvim neka druga priča. Tu se već čovek bori sa stvarnošću donetih iluzija. Ništa naravno nije onako kako iz daleka izgleda – ni lepo ni ružno, samo nezamislivo stvarnije i veće od slika sa turističkih razglednica.

Rastanemo se tako sa samim sobom, očekujući da neki novi lik gleda iz istog ogledala, a tamo nova priča, sa tek neznatno izmenjenom podelom uloga.

Pređemo tako iz istočne Evrope u zapadnu očekujući već od prvog susreta zaslepljenost kulturnim napretkom i civilizacijskim pomacima, a tamo na sve strane znaci života sa datumima davno isteklog roka.

Odemo iz „represije“ socijalizma da nas ogreje zračak demokratije, a tamo svi obnevideli od jednoumlja i nigde putokaza u maglama antikvarnih prizora. Na prilazima sa svih strana davno su uklonjeni svi znaci dobrodošlice. Za trud i dobro vladanje i ovde se dobijaju značke i ordeni rada većeg ili manjeg formata, samo drugog dekora. Ako od demokratije ipak odustanemo kao od beznadežne vizije, od napretka ne odustajemo ni po koju cenu – kud smo pošli ako ne u bolje sutra?!

Nisu nam pričali da ćemo prelazeći kanal na putu za ostrvsko kraljevstvo neočekivano napraviti korak u vremeplov.

Divljenje i stare kulturne potrebe

Divljenje gajeno prema engleskoj kulturi i načinu života, koje se u ne malom broju pojedinačnih slučajeva graniči sa obožavanjem, potpomognuto je najviše daljinom, ali i ljubavlju prema monarhiji i tradiciji.

Iz takvog stanja neumereno visokih očekivanja, doseljenici Ujedinjenog kraljevstva izloženi su ne malom kulturnom šoku u susretu sa uobičajenim engleskim standardima. Englezi žive bajku anahronog sadržaja, u kojoj se život pomera sigurnim, sporim otkucajima, kao na starim ukrasnim satovima, kasneći jednako za novim modernim tendencijama.

U starim kućama i hotelima kupatila i kuhinje čekaju još da se tepisi zamene pločicama, dok odvojene česme za toplu i hladnu vodu istrajavaju i u redizajniranim enterijerima, a tuš je netradicionalna američka novotarija i za uštedu vode ukućanima se preporučuje da vodu u kadi koriste naizmenično – „share a bath“, so to say.

Kulturne potrebe koje čovek jednom stekne, ne mogu mu se oduzeti oduzimanjem domovine. Tek ovde, tako daleko, možemo da shvatimo da, sa svim nedostacima odrastanja u „diktaturi socijalizma“ i „vlasti radničke klase“, mi Jugosloveni potičemo iz nekad napredne, nažalost bivše zemlje jedinstvenog, mada nepotpunog, kulturnog blagostanja.

Visoko razvijena intelektualna svest, kojoj se sada uporno potkopavaju koreni svuda u našim bivšim zemljama, ostala je da živi u ovim sada našim novim domovinama, sa novim generacijama sve prenoseći se s kolena na koleno. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.