Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Pitam se, pitam: šta je suština života na Ostrvu?
Kalemegdan (foto: Aleksandra Prhal)
Kalemegdan (foto: Aleksandra Prhal)

Pitam se, pitam: šta je suština života na Ostrvu?

Prestala sam već da se pitam u čemu je moje nesnalaženje u zapadnoevropskom svetu.

Potpuno mi je jasno da je svaki svet u koji sam probala da se uklopim za mene neuklopiv. Onaj sam deo slagalice sa viškom uglova, štrčim u svakoj slici koja se sistemski uspostavlja.

Ali kako sam to, bežeći iz balkanskog haosa, u kome je neuređenost sinonim opstanka, dospela u visoko sofisticiranu sferu duhovne impotencije? Drugim rečima, kako da pronađem životnu suštinu, ako, u svem lutanju, ne mogu da pronađem kuću i domovinu?!?

Nesklopiva slagalica

Iz duboko pragmatičnog razmišljanja, potpuno lišenog ispraznog filozofiranja, dolazim do prostog zaključka – potrebno je stvarati, a ne razmišljati; ne zato što: „Ko radi ne boji se gladi“, to nas ne bi odvelo nigde, pošto oni koji najviše rade uglavnom najviše i gladuju, nego zato što je sreća po svoj prilici samo u tome da se uposle više ruke, a manje mozak.

E to, međutim, sasvim neočekivano otvara potpuno novi problem. Fizički rad gotovo nikad ne zahteva velike moždane napore, ali u potpunosti zavisi od takozvane fizičke spreme i dobrog zdravlja uposlenika. Iako nisam unesrećena bilo kojom vrstom fizičkog nedostatka, ne mogu se pohvaliti, kao ni većina ljudi mojih (srednjih) godina, da ne patim od sporadičnih zdravstvenih muka, a tu i tamo i kojekakvih hroničnih bolova.

Rado bih se osamila na nekakvu organsku farmu, to je sad uostalom veoma „in“ na Ostrvu. Izvesne predispozicije već imam – ustajanje zorom me ne bi nimalo pokolebalo i tako patim od nesanice, ne žalim se na smradove, čulo mirisa me odavno izdaje, ne zanovetam nego se iscrpljujem, što je posledica mazohističkog elementa u mom karakteru.

Sudbina mislioca

Postoji ipak jedno „ali“, u kome će se mnogi od vas i sami pronaći i prepoznati – budim se svakodnevno sa bolovima nagomilavanim godinama i pridodatim problemima. Tako se čak i gajenje cveća u mom slučaju završilo neslavno posetom lekaru.

Moram dakle, teška srca, da se pomirim sa sudbinom mislioca, a ne pregaoca.

A duboko razmišljanje je, ubeđena sam, koren duboke nesreće. Kad odustanem od zemljoradnje, kakve su mi još mogućnosti za sreću ostavljene, pitam se?

Grnčarstvo bolje od šopinga

Ako želim da se stopim sa pozadinom porodičnog života ovde potrebno je samo da, pošto ispratim decu u školu, pokupim kreditne kartice i krenem u dnevno šopingovanje. Žena i majka ovde retko se može naći pored šporeta, jer je uloga domaćice u visoko razvijenom društvu davno prevaziđena.

Najzad, poznato je da se depresija kod žena najlakše podnosi uz česte posete tržnim centrima. Mene, međutim, kao netipičnu predstavnicu lepšeg pola, šoping zamara daleko više od kućnih poslova. Ne gajim prezir prema novcu, nego prema ispraznosti takvih novčanih izleta.

Verujem da je zaludnost veliki problem dobro situiranih engleskih gospođa, a ja, iako određenu dozu nervne rastrojenosti kod sebe ne negiram, ipak besciljnost i besposlenost sasvim odlučno odbacujem.

Šta mi onda preostaje kao rešenje usamljenosti i neizlečivog nezadovoljstva životom? Najbolje će biti da prestanem da se uludo opterećujem te da se, kao svaka dobro odgojena dama, posvetim slikarstvu ili grnčarstvu i pomirim sa sudbinom nevoljnog ekscentrika. Tako bar u ovoj zemlji neću biti previše sumnjiva. ♦

PROČITAJTE I DRUGE TEKSTOVE BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...