Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Engleska: Umetnost podilaženja
Izlog
Beogradski izlog

Engleska: Umetnost podilaženja

Gledam ove Engleze – čovek bi pomislio: kakva divna zemlja, ta Engleska… To je, provereno, nepodeljeni prvi utisak svih posetilaca koji kroče na Ostrvo.

Narod je doduše, u većini, k’o da ih je poplava izbacila, estetika se tu dosta grubo poigrala, čast slavnim izuzecima, pa nacionalno nisu obdareni ne samo lepotom, nego ni stilom, ni elegancijom, koja je tako izražena kod nekih drugih evropskih naroda. No šta se može, humana estetika na stranu, makar okolina ima lepotu bukoličkog pejzaža. E, upravo to neobuzdano oduševljenje pri prvom iskoraku u nepoznato u osnovi je sveg budućeg nezadovoljstva.

Osmesi na sve strane, ljubaznost i stalno izvinjavanje u takvoj su suprotnosti sa namrgođenim, osornim i osmesima škrtim Balkanom, da je čovek prosto zatečen i obeshrabren. Okruženi tolikom ljubaznošću, posle izvesnog vremena počnemo da se osećamo kao loši ljudi i još gori roditelji, jer nismo dovoljno slatkorečivi, deci se ne obraćamo uvek u deminutivima i ne hvalimo ih uporno, bez obzira na postignuća.

Zahtevna i mučna tehnika

Ne mogu da se pomirim, ni sada, ni bilo kada, sa ulizivačkim ophođenjem koje je duboko u mentalitetu engleskog naroda. Na stranu ekscentrici, koji i nisu tako česta pojava kako se uobičajeno smatra i aristokratija koja to sebi može da dopusti i od koje se određena doza nekomunikativnosti i odbojnosti uvek i očekivala, ostatak populacije, oni kojima smo sa svih strana okruženi, skoro da ne ume drugačije da se ponaša.

Nepripremljeni na uživanje u emanaciji neprekinutog osmeha i odviknuti od sladunjavog tona svakodnevne komunikacije, mi se ovde ne snalazimo baš najbolje, sa izuzetkom onih koji se dočekuju na noge uvek i svuda.

Počne čovek da se oseća nekako odasvud pritešnjeno znacima stalnog podilaženja, bez ikakve potrebe i bez opravdanja; jer ako se može tražiti metod za moguću primenu takvog oblika ponašanja, nije ga teško dešifrovati u određenim situacijama i u jednoj posebnoj kategoriji ljudi. Poznavajući i od pre neke od takvih pojedinaca, živela sam u ubeđenju da je to dosta zahtevna i mučna tehnika, mada sa jasno izraženim dobitima.

Osmeh i kad nije potreban

Ima tu jedna potkategorija nadarenih uvlakača. To su oni nezamenljivi, svugde prisutni, koji uz vrlo malo rada uspešno održavaju iluziju velikih pregalaca. Nije ni to za svakoga – treba čovek da ume da se osmehuje, potura i komplimentuje onda kad za to (naizgled) ne postoji potreba. Veruje se kod nas, ima za to i svetlih primera, da takvim ophođenjem može daleko da se dogura, ovde pak, to je uobičajena viševekovnom vežbom uspostavljena formula ponašanja, bez koje, u javnim službama, nema opstanka.

Ima trenutaka u životu kad je zaista suvišno bilo šta drugo sem iskrenosti. Postoje momenti nesavladive potrebe da se odustane od nasmejane maske i da se odlučno nosi unutrašnja namrštenost i nezadovoljstvo. Teško je biti nesrećan i neprijatno je biti namrgođen, ali je prirodno i ljudski i ima suštinsku ulogu malog prozora u intimu – ljudi treba da razumeju kada je neprimereno mešati se u nečije vidljivo izražene ili vešto skrivane tuge i nesreće. Ne može baš sve u životu da se nosi sa osmehom. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...