Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Škotska se sprema za otcepljenje koje se neće dogoditi. Ako Tačerka nije uspela da ih otera u nezavisnost ‘79, nema izgleda da će Škoti 2015. dočekati u samostalnoj državi.
Nisam sigurna da se Englezi plaše onoga što bi odlaskom Škotske mogli da izgube, ali mi se čini da se Škoti mnogo više pribojavaju da bi kao malena država, koja ne proizvodi cuckoo clocks a ima naftne izvore u Severnom moru, ušli u ozbiljan rizik nezaštićenosti ulaskom u nezavisnost.
Ne samo kraljevska porodica ili viski, nego i puno čega drugog, po čemu je Britanija širom sveta poznata vodi poreklo iz Škotske. Mnogi poznati svetski brendovi, a i bendovi počeli su u Škotskoj – samo da im je malo više sunca ili bar malo manje kiše, kako bi tek onda dobro uspevali…
Čak se i imigranti, po poslednjim istraživanjima, tu manje izolovano osećaju i zahvaljujući tome, jednako kao Škoti, sebe ne smatraju Englezima. Ah, čeznem za škotskim brdima, a ništa manje i za njihovim velikim kućama, dobrim školama i (ako ne daj bože zatreba) dobrim lekarima.
Mada se pritajeno nadam, poučena dosadašnjim iskustvom, ne mogu da verujem da će domovina koju sam izgubila biti „osvešćena“ referendumom koji bi razjedinio Ujedinjeno Kraljevstvo. Kad ne postoji prava moć i snaga čovek se uvek prepušta patetičnom uživanju u sitnim gadostima, pa tako i ja, lišena sopstvene zemlje, pod stranim pritiscima, očekujem da će te iste, iznenada i to bez ikakvih pritisaka, stići makar kakva „kazna“ za zlodela prema malim narodima.
Avaj! Rasparčavanja se događaju samo nekakvim istočnim zemljama, samo tamo negde gde, nikad proleterske, Amerika i Engleska šire svoju nadasve dobronamernu političku kampanju usrećenja nedemokratskih i neslobodnih naroda bivših socijalističkih zemalja. Tamo useljavaju svoju slobodu i demokratiju i nekadašnji proletarijat osvešćuju u pravcu novootkrivenih načina korupcije.
Problem sa putokazima
Tako, ne sasvim neočekivano, mada ni izdaleka ozbiljno planirano, raste i razvija se, obimom u raznim, a nažalost nikad intelektualnim okvirima, jedna nova postkomunistička buržoazija. Kako je nije izrodila stvarna, nego instrumentalisana revolucija, tako se ne možemo nadati ni da će joj sudbina biti slična onoj iz postrevolucionarne Francuske.
Nije da zagovaram giljotiniranje, nego se sve nadam nekoj makar kakvoj ljudskoj pravdi, pošto svedok više pravde neću biti.
Kao da se vekovima ništa nije promenilo – masa se i dalje zadovoljava jeftinim zabavama, gotovo nesvesna da joj od stare izreke „hleba i igara“, još samo igra preostaje, jer ni hleba više ne dostaje.
Godinama čekam, sada već beznadežno, da će se odnekud nekakvi putokazi ukazati. Neće ih biti, ne zato što nema ko da ih postavi, nego bojim se, jer nema ko da ih prati.
Amerika i Engleska nikad neće biti zemlje proleterske, jer su leđa uvezenih proletera dovoljno jaka da izdrže sve pritiske i sačuvaju veru u neuništivost jedna jake monarhije i jednako tako bezočne buržoazije.
Mi koji smo bili dovoljno glupi da se zagledamo u magle materijalističkih snova o sreći sad pečalbom okajavamo ne samo sopstvene, nego i tuđe grehe, jer izgubiti dom, sreću, mir, sigurnost i domovinu neoprostivi je greh. ♦
SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
