Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Odmah po rođenju Beograđani se podele na delije i grobare. Nekoliko otpadnika – ofkovaca ne računam. Ako si delija, imaš posla s grobarima. Ako si grobar… ko ti kriv, čoveče. Taj nedostatak ne može tako lako da se otkloni.
„Razumem te ja, nije ti lako…”, tešio sam sestrića koji je navijao za tim iz Humske. Zarazio ga stric, baš kao što je i mene zarazio otac da postanem delija.
Glavna tema u kraju bila je ko će kome u nedelju da smesti prevrtljivu „bubamaru“ u mrežu. Dosad, crveno-beli su više komada smestili komšijama i izazvali više epileptičnih napada na „jugu“. Crno-beli su uporno uzvraćali i slali „sever“ u stanje vrtoglavice. I uvek su se bunili, kao prgavi mlađi brat željan dokazivanja.
Dok su partizanovci pričali svoju priču, zvezdaši su se 29. 5. 1991. u Bariju popeli na tron Evrope, a 8. 12. iste godine u Tokiju osvojili i „vrh sveta“. Ekipa iz Ljutice Bogdana pokorila je najbolje klubove na planeti, a onda porazila samu sebe i pala u blato.
Trenutno se vadi na suvo. Trenutak se rastegao, nikako da prođe. A kad se Zvezda oporavi, večiti rivali će se opet sudariti, kao nekad, kad je na Topčiderskom brdu gorelo nebo…
Prazne tribine, nema navijača
Danas su tribine na „Marakani” i na Stadionu Partizana prazne. Srpski gledaoci navijaju za Mančester, Barsu, Milan… Neki drugi veliki derbiji su na domaćem TV programu. „Naši“ su čas jedni, čas drugi, čas treći… Svi su naši, osim naših.
Dok evropski fudbaleri u čudnim dresovima biju svoje finansijske bitke, ja nad stolom nagnut pokušavam da nađem pravu reč.
Neprestano tražim tu pravu, baš nju, jedinu. Rovarim po rečnicima, preturam po uspomenama, pitam se kako bi to rekla moja baba, kako bi to nazvao moj gimnazijski profesor književnosti, udruženje boraca za čistotu jezika, sila lektora i korektora, automehaničar, kasirka, lepa crna kasirka iz supermarketa na uglu, moj sin zezadžija. Pokušavam, premećem, kombinujem, ne ide…
U susedstvu je pao gol, „naši“ vode, poskakalo je pola grada, strelac slavi, skida gaće, podivljalom auditorijumu pokazuje rutavu pozadinu.
Bela ga je pena spopanula, spopanula bela i krvava. Sreća ga je baš ponela. Sreća ga je potpuno obrvala. Sreća ga je načisto uzela pod svoje. Trese se plafon, pod se trese, zemlja se trese.
Tooooooooo, pridružujem se, to je reč koju tražim. Padavičari! ♦
Sve priče Darka Kalezića!
»»»» Darko Kalezić rođen je 1963. godine u Beogradu. Objavio je zbirke priča „U repu zvezde padalice“ (Matica srpska, Novi Sad, 1994), „Galerija predaka“ („Rad“, Beograd, 1997) i „Bajke iz Smešne Poljane“ (zbirka priča za decu i mlade duhom, autorsko izdanje, Beograd, 2007) i roman „Škola letenja“ („Narodna knjiga“, Beograd, 2005). Prozu su mu objavili mnogi srpski časopisi, kolumne je pisao za nedeljnik „Singidunum Weekley“, reportaže za „Nacionalnu geografiju – Srbija“ i novinske priče za dnevni list „Politika“. Pokušava da živi i radi u Beogradu. Dosad mu je polovično uspelo: radi, a želeo bi malo i da živi.
Blog „BG Puzzle“ predstavljaju Darkove priče koje je pisao pre nekoliko godina za „Singidunum Weekly“…
