Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Zašto je „small talk“ too much talk
Small Talk
Small Talk

Zašto je „small talk“ too much talk

Small talk ima sve karakteristike kafenisanja, proširenog, u savremenoj varijanti, stalnim online torturama kroz komentare i tekstiranja.

Taj način komunikacije medju Englezima je oduvek prisutan i nadasve popularan. Svuda raširen, stiče se vežbom tokom neizbežnog čekanja u redovima i u drugim čestim prilikama dok se čeka: na frizuru, na nokte, na dete – prvo u vrtiću, a onda pred školom, kod lekara, kod zubara…

Ima dosta ljudi, žena verovatno više, mada su njihove sposobnosti za priču generalno precenjene, koji umeju bez mnogo napora, ne samo da učestvuju u razgovoru ni o čemu, nego i da konstruišu besmislenu priču i zatim slede tok takvog nazovi razgovora. Žene su ovde u prednosti, jer se po prirodi bolje snalaze u iznenadnim komunikativnim izazovima. Muškarcima je ipak mnogo teže da pronađu teme za razgovor.

Ne pristoji im nekako da razgovaraju o deci, kući, bašti, a nemaju ni svekrvu na koju bi mogli da se požale, te tako ima ih, uglavnom među pripadnicima viših klasa, jer oni uvek brinu kakav utisak ostavljaju, koji se unapred pripremaju za „muške“ razgovore o fudbalu, pabu, pivu, autu…

To su oni usrećeni privatnim bording školama, koji ostatak života provode pokušavajući da se snađu u svetu bez unapred određenog dnevnog rasporeda, strogih tutora i inventivnih oblika kažnjavanja.

Ima onih koji se dobro uvežbaju da pričaju o nečemu, a da razgovor nikad ne vodi ničemu. Ovaj oblik pasivne komunikacije se, mislim, razvio i dobro primio u ovoj uštogljenoj naciji, prosto zato što Englezi nalaze da je nepristojno, neprijatno i neprimereno stajati pored nekog i odlučno ćutati, čak i ako nemate šta jedno drugom da kažete, a ljudi retko kad imaju šta da podele sa osobama koje znaju tek iz viđenja. Te tako, namesto primene dobro poznate i tako tačne one narodne: U ćutanju je zlato, upuštaju se na silu u nekakve nikakve razgovore.

Nije nepristojno ne pričati gluposti

Redovno samu sebe izuzimam iz takvih situacija, uporno ćutim, stojim samostalno, usamljeno i otuđeno. Računam, posle desetine godina ovdašnjih bezuspešnih pokušaja da pronađem mesto, vreme i osobe za smislene razgovore treba ipak, dok još ima vremena, da sačuvam integritet i povučem se u čauru sopstvene sfere. Radije ću da vodim kakav takav solilokvij, nego nikakav dijalog.

Posle izvesnog vremena, verujte, sentimentalne granice tuge i nezadovoljstva u lično izabranoj izdvojenosti prestaju da budu opterećenje ili bar nisu izvor svakodnevne rezignacije. Nisam odavde, vidi mi se po osmehu i koraku, nikad neću biti deo tipičnog engleskog miljea i to nije ono što me čini manje srećnom (za to postoje drugi razlozi).

Odustajanje od trivijalne priče ne znači apriori neljubaznost i odbojnost i nema mnogo veze sa prirodnim darom za pričljivost ili suprotno tome urođenu stidljivost.

Nije nepristojno ne pričati gluposti, a u zamenu za nedostatak priče ponuditi osmeh. Svi imamo pravo na tišinu sopstvenih misli. U prilog tome, mediji su nedavno objavili da previše trivijalne priče – small talk u stalnoj primeni sistematski vodi u zaglupljivanje.

Ponosna sam, dakle, moram reći, što sam kao elokventna osoba naučila da sama sa sobom ćutim. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.