Dan u Beogradu Događaji u Beogradu
Svakodnevna borba sa obesnim, arogantnim ili čak primitivnim i prostačkim naličjem svake nacije lakše se prenebregne među poznatim kulisama sveta u kome smo odrasli.
Tokom dugogodišnjeg prilagođavanja nekom novom načinu života nije izmena scenografije ono zbog čega se pati. Nije neočekivana ni razmera ni broj kulturoloških razlika, što sve ne samo da je normalno, nego podrazumeva i pozitivne, a ne smo udaljene korake u nepoznato.
U razvijenim kulturama zapadnih civilizacija ne nadamo se životu na vetrometini u borbi protiv vetrenjača, to ostavljamo iza sebe kao deo balkanske prošlosti u koju ne želimo da se vraćamo. Ali džaba nada, stvarnost je neumoljivo osvešćujuća.
Primitivizam je problem svakog društva i dok se mali narodi takvog ponašanja gnušaju, jer ga ne mogu iskoreniti, oni veliki i moćni kao da se upravo na takve oslanjaju da umesto njih javno istupaju. Ne priliči kuturnoj eliti, ni uz sav prezir, koji gaji prema masama, da se meša među narod i obrazlaže svoje, tako često jednostrane stavove.
Patnja za davnim vremenima
Žalosno je stanje nacije u kojoj su najglasniji oni kojima treba ne samo kulturno osvešćivanje, nego i opismenjavanje. Nepisano je pravilo da su, još od dečjeg vrtića, oni najgori uvek prvi tu da podsete na pravila ili zamere na greškama. Takvi se ne osećaju jednaki među ostalima, nego prvi među sledbenicima. Borci za tradiciju, sa izuzetkom kulture, čije nedostatke ne mogu ni da prepoznaju, oni sebe vide kao savest nacije.
Jednako je tužna ekstremno desna orijentacija svih ne više tako marginalnih, a svuda jednako homofobičnih partija i njihovih pripadnika u Evropi. Ekskluzivitet se tu, ma kojim oružjima da ga brane, nigde ne nazire.
Englezi intenzivno pate za dobrim davnim vremenima izgubljenih carstava, a Srbi za njima u tome ni malo ne zaostaju, s tom razlikom što među engleskim tradicionalistima i nacionalistima, možda i može da se nađe poneko ko, ako ne drugačije a ono kroz porodičnu tradiciju, nazire u prošlosti nekadašnju slavu, dok se među braniocima našeg istorijskog obraza nikako ne mogu naći potomci plemstva izginulog u kosovskom boju.
Lažni engleski osmesi
Jadna je ta superiornost koja počiva na davno prevaziđenim modusima ponašanja i razmišljanja. U misli vam niko ne gleda, ali se one na vama ogledaju – kakvim okom posmatrate i kojim tonom razgovarate sa onima koji se od vas razlikuju. Svi mi znamo da nas to što smo drugačiji, na ovim stranama, košta pravih prijatelja i dobrih društvenih pozicija. Iza lažnih engleskih osmeha krije se duboko usađena predrasuda prema došljacima drugih boja, navika i naglasaka.
Kad sam se sad već davne 2000. pakovala i odlazila samo je nebo imalo tužnu boju engleskog sivila, svuda spolja i iznutra zračilo je bojama neistraženih mogućnosti. Geografski pravac je davao nadu ispravne odluke, sve dok ga izgubljeno vreme i potrošen život nije trajno unelo u mapu karaktera.
Kulturne šokove naučimo da ignorišemo i preživimo, jer samo tako možemo kroz nepristupačnu šumu nepoznatih pravila bezbedno da se krećemo. Čak i kad se čovek sasvim pomiri sa sudbinom, zanemari ličnu (ne)sreću, patnja trajnog odlaska se, jednako broju godina, širi i uvećava.
Kad se navikne na odustajanje čovek se izmeni i počne kod zdravih koraka da hramlje i posustaje. ♦
SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!
»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.
