Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Novo/staro poglavlje života: Samokritična svest izgnanika
Velika Britanija
Velika Britanija

Novo/staro poglavlje života: Samokritična svest izgnanika

Odlaskom u izgnanstvo, ma i dobrovoljno i unapred planirano, ne otvara se novo poglavlje života, nego se mnoga stara polako zatvaraju.

Stvarna razmera udaljenosti od nekadašnjeg života počiva na sasvim ličnim odrednicama i ne potpada ni pod kakva opšta pravila. Svaka godina provedena u daljini obogaćuje nas novim dragocenim saznanjima, do kojih ne bismo mogli doći da smo se odlučili da verujemo u mogućnost promena i potencijal prosperiteta u sopstvenoj sirotoj zemlji. No, posle izvresnog broja godina to više i nije deo obogaćivanja životnog iskustva, nego čitavo jedno parče života, rascepljeno izmedju tamo i ovde, nekad i sad…

Tek kad čovek uporedi ono što ima sa onim što je izgubio, onda može da se upusti u analizu sopstvene situacije. Koliko god da sam gadljiva na besprekorno ustrojstvo zapadnjačkih državnih sistema, ono mora se reći, funkcioniše sa preciznošću sata, koji mada kod Engleza tradicionalno kasni, ipak uredno otkucava.

Kod nas se, pak, u svakodnevnom pomicanju mehanizma ne vidi smisao otkucaja; guranjem točka sudbine samo se odbrojava ostatak ovozemaljskog vremena, uz sve sate nepovratno izgubljene i bespravno oduzete.

Loš plagijat

Ne radi se samo o tome da ljudi nemaju čemu da se nadaju, već da su potpuno izgubili mogućnost da u bilo čemu uživaju. Sve što se neumorno odavde preuzima, ne bi li se stavilo u okvir potencijanog uspeha, sreće i zadovoljstva, samo je neoprostivo loš plagijat.

Istovremeno, sve što treba da ima formu kulturnog obrasca po pravillu je dosadno i neprimenljivo, sa izrazitim uzvišenim intelektualizmom, koji je, podrazumeva se, daleko iznad mediokriteta masa. Ono što može da pouči ne mora da uguši, jer saznavanje je otkrivanje, a ne isprazno deklamovanje.

Neprimenljivost britanskih uzora je više nego očigledna u raznim medijskim eksperimentima. Televizijski programi zabavnog karaktera počivaju na neuspelim kopijama ovdašnjih komercijalnih televizijskih šema. Uvek sam zavidela Englezima što ni u najgoroj varijanti kiča ne mogu da se okliznu i propadnu do dna turbo neukusa i prostakluka, čime su preplavljene sve domaće TV stanice.

Gledano sa strane, nemoguće je razlučiti šta je samo loš humor, a šta ipak uspela parodija i daleko je verovatnije da je sve samo deo lošeg dugogodišnjeg scenarija za put u zaborav. Zaborav da tradicija našeg naroda takođe počiva na vekovima kulture, koja je potpuno banalizovana.

Realnost pobeđuje

Previše sam kritična prema Englezima, čijoj nehotičnoj negostoprimljivosti dugujem tako značajno životno iskustvo. Mnogo je lakše biti kritičan prema drugima, nego prema sebi, pa se tako usuđujemo da zameramo Englezima na formalizmu, tradicionalizmu, introvertnosti, prepotentnosti… karakterestikama kojih nisu ni svesni, jer su deo njihovog nacionalnog bića.

S druge strane težimo da produženim boravkom u tuđim zemljama trajno izgubimo onaj deo našeg nacionalnog bića što se kao omča oteže po crtama ličnog identiteta. Što je duži niz godina ovde i mada ih nikada nećemo osećati sasvim kao svoje, to je izvesnost povratka, koliko god da se tome opiremo, sve neverovatnija. Ono za čim žalimo uvek ostavljamo iza sebe i realnost pobeđuje.

Svaki povratak na kućni prag otvara sve veću rupu u samom srcu nostalgije i ona konačno biva nepremostiva. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.