Božić i božićna trpeza

Dok tamo kod nas Božić tek dolazi, ovde u „stranskim“ zemljama uveliko prolazi. I sad kako god to novoosvešćenim pravoslavcima teško palo, ovde je to kalendarski problem nevelikog značaja, za koji u katoličkim zemljama malo ko mari, ako ga se ikako i doseća.

Ako se zanemari kalendarska problematika, mogu se tu pronaći i neke prilične prednosti, ukoliko imate dovoljno godišnjeg odmora i ne patite od gastrointestinalnih problema.

Slavlje može neometano da traje iz nedelje u nedelju i da se rasteže preko Božića i Novih godina različitih religija i tradicija. Krene se od zapada prema istoku i počne da se slavi sa nezaobilaznim punjenim ćurkama na engleskim trpezama, a završi sa pečenjima i sitnim kolačima u pravoslavnim kućama.

Potrebna je doduše izvesna doza treninga, da se ne posustane usled posledica mešanja raznih nekomplementarnih jela i pića, međutim, na sve čovek može da se navikne, kad jednom na to i pristane.

U Engleskoj se uveliko nastoji da se velikim količinama alkohola speru neizraženi ukusi neatraktivne hrane u nedovoljno elaboriranim tradicionalnim ručkovima, dok se kod nas prevelike količine preterano začinjenih obroka obilato zalivaju raznim alkoholima.

Sve rezultiramanje više istim efektima, iako počinje različitim uzrocima. Čiji stomak to može da izdrži taj je na dobitku, bar dok zdravlje ne počne da opominje.

Uvek ista božićna iskušenja

Englezi tradicionalno nemaju iskustva u gastronomskim uživanjima, pa nedostatke ukusa i prezentacije moraju da nadomeste zadovoljavajućim količinama vina.

Za svoja slavlja se ne pripremaju dugotrajnim postom, pa nemaju potrebu da popune svaku crevnu rupu obiljem jela i pića, što je tipično među srpskim pomodarskim pravoslavcima.

To opet ne znači da u Engleskoj jedu pametno i piju umereno, naprotiv, veoma su neodmereni, a šta im drugo i preostaje kad su u pogledu stvarnih kulinarskih dometa prave domaće kuhinje potpuno neosvešćeni. Nas, ovde u tuđini, o praznicima, srce vuče za pravim nedeljnim ručkom i to bez ikakvih svečarskih ekstravagancija, sa sasvim običnim domaćim predjelom i finim kolačima.

Ko je jednom prisustvovao engleskom božićnom ručku, taj ne želi, sem pod moranje, da se istim iskušenjima ponovo izlaže. Ipak i začudo, gde god da se u svetu nalaze, Englezi se istrajno trude da sebi i svojima priušte isto nezaobilazno iskustvo.

Božić i neželjeni pokloni

Tokom Božića se, svuda bez razlike, pate sa obarenim braselskim kupusom i prepečenim krompirom i povrćem, da bi sve zaokružili kolačima neodređenog oblika, koji po svemu neodoljivo podsećaju na stvrdnute komade umešenog blata, sa komadićima osušenog voća, baš onakve kakvima se deca igraju.

Što li to sebi rade, ne znam, ali znam i ličnim primerom mogu da potvrdim, da je jedno takvo iskustvo više nego dovoljno.

Kako Božić počne da se približava tako počinje serija samosažaljivih komentara zbog još jednog praznika koji mora da se provede u širokom familijarnom krugu, gde treba trpeti tuđu razmaženu decu i glumiti oduševljenje neželjenim poklonima, a povrh svega hvaliti nečije uzaludne pokušaje da iz rerne izvadi nešto manje nalik na nagoretine.

Konačno, dan se po pravilu završava dremanjem pred televizorom. Varenje je najlakše pod uspavljujućim dejstvom unjkavog glasa britanske vladarke, sa objavama budućih planova za veliku monrahiju, čiji podanici ne mare da, kao i obično, prespavaju političke odluke koje se tiču i njihove nesrećne sudbine.