Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Svet u kome živimo: Roze za devojčice, plavo za dečake
Svet u kome živimo...
Svet u kome živimo...

Svet u kome živimo: Roze za devojčice, plavo za dečake

Svet u kome živimo je nekako sve tužniji i jednoobrazniji. Svuda se proklamuje različlitost, a sve smo manje različiti. Frizure su nam drugačije, misli su nam istije. I razlike među polovima, kanda, postaju izbrisive.

U toj nekako sve manje privlačnoj igri, u kojoj su razlike sve manje, a jaz sve veći, de da se razveselimo malo i bojama ulepšamo sumornu sliku.

Kod Engleza, vidite, nema dvoumljenja: roze je za devojčice, a plavo za dečake – devojčicama barbike, dečacima formule, da se uloge odmah rasporede i da se zna ko čemu da se nada. Ali od nadanja do postizanja malo se ko protegne, jer nema te žene koja formu Barbike u bilo kojim okvirima i razmerama stvarno ispunjava, a trkački automobili su ipak preskupe igračke za obične momke.

Parada pobune i protesta

Reklo bi se da u zemlji modnih ekscentrika i panka nema mesta za stereotipe, ali sve je to samo vizuelna parada. Englezi vole da glume revolt. Bore se protiv sistema modnim detaljima i kraćim haljinama, zabavljaju se sporadičnim uličnim protestima, odbacuju porodične biznise i prete karijerom rok muzičara…

Fina varka izrasla na lepo razvijenim tradicionalnim osnovama, odnegovanim kao nežna engleska trava – nije za upotrebu, samo se posmatra.

Sve ovde ima svoje mesto i svako, pre ili kasnije, preuzme ulogu koja mu pripada. Izgleda to posmatrano sa strane, naročito izdaleka, kao svet obojen velikim brojem primamljivih izbora, ali boje su za kataloge, jer konačno nema toga što Englezi neće pretvoriti u robu, dok je životna stvarnost bojama tako siromašna.

Pobuna je, sasvim očigledno, tipično muška priča. Na čelu svake revolucije, kao i na čelu velike korporacije ili banke ili države uvek je muški lider. Ženski bunt je daleko trivijalniji izlet van standardnih domaćičkih uloga, sa jalovom nadom da ih čeka iole drugačija sudbina.

Slike iz porodičnih magazina

Žena i majka nije Barbika, koja je uz to i besprekorna domaćica, iako su u Britaniji pedesetih godina prošlog veka bili izraženi napori da se ne odustaje od takve podele uloga.

Engleskinje, interesantno, nisu pružale vidne otpore, već su se, nezavisno od obrazovanja i statusa, uživljavale u dodeljene uloge. Sve do seksualne revolucije sedamdesetih, one su bespogovorno ispunjavale svoje obaveze dokazujući privrženost mužu i porodici.

Slike porodične idile iz ženskih magazina bile su primer za ugled i pružale konačnost stremljenja. Po toj mustri, žena poput veselog kućnog duha, vedro obavlja svakodnevne poslove, a zatim ozarena i doterana zacvrkuće kad se muž pojavi na vratima, dok on ni po koju cenu ne sme biti viđen da učestvuje u kućnim poslovima.

Ni odlazak u kupovinu nije dozvoljen za muškarca, sem ako nije do radnje sa auto delovima, dok dečja kolica u parku gura isključivo žena. Iz tog perioda i dalje sija pastelno obojen svet porodičnog života, u kome su muž i žena neravnopravni partneri, koji uživaju u svojim ulogama.

Imam puno toga da kažem na temu feminizma, ali ovo nije tekst o feminizmu, a i kuda bi nas to odvelo?! Uz svu današnju političku korektnost nije ništa menje teško izreći istinu.

Posle vekovne borbe za jednaka prava među polovima svet u kome živimo i dalje je muškog roda. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.