Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Još jedna iseljenička priča
Još jedna iseljenička priča
Još jedna iseljenička priča

Još jedna iseljenička priča

Vesti iz otadžbine kao decenijama pre – nepromenjene. Jedna te ista iseljenička priča. Ljudi traže izlaz iz bede u koju su pali, jer talenat i znanje nemaju za šta da trampe.

Nisu svi jednako dobri trgovci u novostvorenim uslovima ponude i potražnje. Šta će ti rodoljublje ako ti sve drugo uskrate.

Ništa ti drugo ne preostaje nego da ga lepo zapakuješ i put pod noge. Ko predugo čeka taj više nema šta da dočeka. Kad „posle“ postane „sad“, a ne odeš nikud, jede te ta sumnja da je bilo prilika kojih posle više nema nikada i da je trebalo iskoračiti u bezdan makar tad jednom.

Iskustvo odlaska

Ljudi se iseljavaju… i dalje se iseljavaju… odlaze, tragaju za onim što ne mogu da nađu. Ne kažem, ima i srećnih iseljenika, dođu u bogatije zemlje, pa su i oni bogatiji, jer se osećaju usrećeni i promenjeni. Nije to baš ni tako relativno, nego više nekako nasledno.

Kad se nekud zaputimo mi se od svoje (ne)sreće ne odvajamo. Većinom, u stvari, možemo da kažemo da nas je iskustvo odlaska obogatilo i promenilo, da smo drugačiji, stariji, mudriji… Da li smo srećniji?

Ono što vreme čini za nas, sem što protiče, jeste da nas menja. Sa teretom godina nekih drugih tereta se oslobađamo, a ono što dobijamo zataknemo ponosno pod znanje i iskustvo, pa ako ništa drugo nemamo eto bar time možemo da se ponosimo.

Nekog iskustvo usrećuje, a nekog obogaćuje, a između je provalija koja je teško premostiva.

Život je negde drugde

Greška koju svi pravimo je što naivno verujemo da ima neka srećna zemlja u kojoj sve što imamo ne moramo i da unovčimo; da ćemo biti izlečeni samo ako nam se dozvoli da se oslobodimo ogromnog tereta svakodnevne brige kako da preživimo.

Zapute se ljudi preko sveta da nađu ono malo sreće koja baš njima pripada, kad ono i ta je već oteta.

Biće da idemo jednako u istom pogrešnom pravcu. Iz ove moje već oprobane iseljeničke perspektive ništa novo ne mogu da ponudim.

Još nisam prestala da verujem da treba nekud da se zaputim, da opet odem da bih mogla da se pronađem. Svako mora u nešto da veruje, pa ako ne veruješ u sebe onda razviješ čitavu spregu niti iluzorne vere u neke onostrane promene.

Ako okolnosti ne mogu da se promene onda moraš da ih zameniš za neke druge.

Bežanje ne pomaže

Nekad je dovoljan sunčan dan da te život mnogo usreći, a često nema nikakvog sunca koje može da razagna tminu koja se navlači.

Nekad prosto ne možeš da se odbraniš od sopstvenog tmurnog oblaka, koji samo tebe prati, dok drugima ni oblačak ne smeta da u svom suncu uživaju.

Šta se može, meteoropatija nije bolest prenosiva, a na klimatske uslove utiče mnogo toga. Na posletku nema vrdanja – možeš da se skloniš, ako ti smeta, ali da pobegneš nemaš kuda. Ako navučeš tminu odasvud, onda po tebi pada i to ti je jedina sigurna prognoza.

Žalim zbog pesimizma kojem vas izlažem, ali ono u šta ne verujem – ne mogu ni da ponudim. Ja se u izbeglištvo misli iseljavam, pošto sam iznenadnoj sreći prestala da se nadam. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

loading...

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.