Predizborna kampanja: Čudom se čudimo

Ne prestajem da se pitam u kakvom to svetu živimo. Gde god da se na ovoj planeti nalazimo čudom se čudimo lažima koje nam se pod isitnu stalno serviraju.

Osuđeni smo na život u manekenskom svetu virtualne komunikacije, veštačke lepote i tehnološki struktuirane svesti. Nismo ga izabrali, taj takav život, nisu nam ga ponudili, nego su nas u njega nespremne i nedoučene smestili. Elektronske mašine nam ispunjavaju životni prostor, mediji misle za nas, a mi ne prestajemo da se busamo u grudi kako smo potpuno nezavisni i zastupamo sopstveno mišljenje.

Nije me spopalo neko iznenadno samoosvešćenje, nego sam se malo zagledala u scenografiju poslednjih političkih događaja. Naime, Velika Britanija se nalazi usred nemilosrdne međupartijske borbe koja prethodi novim izborima.

Političke predstavnike, svih partija odreda, redovno izbegavam u svim varijantama dostupnog im prisustva, otvorenim za konzumente društveno-političkih događaja. Ipak nabasam tako na njih iz potpuno subjektivnih razloga lične težnje obaveštenosti o aktuelnostima.

Žalosni primeri predizbornih prizora

Mora se priznati, vrhunski političari u Britaniji su prvoklasni manekeni. Sa kakvom lakoćom i nonšalantnim osmesima zauzimaju poze u svojim domovima, dok u neobaveznom razgovoru provode novinare kroz prizore svakodnevnog uobičajenog života jednog običnog britanskog čoveka.

Tu, naivni birači, dirnuti primerima uzornog porodičnog života, treba da presude koji je od njih požrtvovaniji otac, muž i državnik, dok oni, vodeći decu kroz park i seckajući salatu u kuhinji, tumače ozbiljnost trenutne političke situacije. Nenadmašna urednička ruka ih smešta upravo tamo gde svaki uzorni građanin treba da se nađe, stvarajući tako mogućnost instantne identifikacije građanstva sa svojim političkim predstavnicima.

Ovi ljigavi medijski trikovi nisu baš uvek jednako uspešni, a događa se i da su sporadično nenamerno neadekvatno raspoređeni.

No, kakva god da je medijska sudbina britanskih političara, uvek se jednako tužno zamislim nad likovima srpskih potičara i bljuvotinama naših predizbornih kampanja.

Ima li, dakle, iko od običnog sveta ko sa njima može da pronađe tačku poistovećenja!? Na stranu svi oni koji biraju političku apstinenciju na osnovu svih prethodnih žalosnih iskustava, da li preostala šaka birača ima išta zajedničko sa našim političkim predstavnicima?

Mediji u našim nasrećnim političko-istorijskim uslovima ne moraju ni da se služe nekim ozbiljnim trikovima. Kod nas se, kao i uvek, očekuje dobro pesničenje uvredama i psovkama, to je ono što ispunjava želje biračkog tela i otvara bolesne apetite predizbornog krkanluka.

Medijski montirana istina

Sve se da namontirati i izlažirati. Botoksi, lažne trepavice, telesne nadogradnje, umetci u kosi… jednako su prisutni i u vestima o popularnim ličnostima, kao i o ništa manje nepopularnim političarima, razlika je samo u tome kakva je i kolika laž koja ih prikriva.

Paradoks ovih naših savremenih života je da preveliki broj mogućnosti ograničava sposobnost rasuđivanja.

Nudimo jedni drugima prizore neoborivih dokaza, a niko više ni u šta ne veruje.

Borba za autonomiju ličnosti stoji u nejednakoj ravnoteži sa borbom za posedovanje medijske istine, koja se nezadrživo širi po celokupnom planetarnom prostoru. Egzistencijalni princip ima izmenjeno težište – borba za životni prostor uspešno je zamenjena borbom za medijski prostor.

Pa ako je informacija moć, onda stvarna sila te moći, kao srce uspavane zveri, leži u dobro čuvanom pravu na informisanost. ♦

SVI TEKSTOVI BEOGRAĐANKE U LONDONU!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.