Međususedska stambena problematika

Mislim se tako ponekad nad praznom belinom i čini mi se nema više šta da se kaže. Ispisah možda i previše.

Šta god da je bilo u jedno životno iskustvo je stalo, a dosta se i prelilo. Onda opet, okrenem se oko sebe, a ono isto kao pre, samo negde drugde. Prati me život u stopu, ne mogu da pobegnem nigde.

Nova perspektiva ista problematika

Ne moram mnogo ni da razmišljam, treba samo da zatvorim oči i pokušam da spavam. Ne šalim se, ne mogu da zaspim, niti ovde, niti tamo…

Kud god da se denem sa nekim se ljudima susrećem sa kojima treba kućne zidove da delim, a ne bih da ih delim, kad bi moglo, ni sa kim ili bar ne sa njima. Pa, il’ je problem sa tim zidovima, il’ sa mojim ušima?!

Sa komšijama čovek mora da se viđa i pozdravlja, u redu kad se mora, al’ što mora da se čuje ono što ne treba ni da se gleda, to ne mogu da razumem ni iz perspektive ovih izmenjenih kulturnih okvira.

Ljudi su u osnovi i svuda nemarni i neuviđavni. Bez obzira na geografske koordinate, retki su oni koji imaju razumevanja za potrebe i navike onih oko sebe. Ljudi se bave sobom – ne uzimajući u obzir druge.

Sve to me ni malo ne čudi, nismo mi ništa bolji, pre će biti da smo još i malo gori i bezobzirniji. No, tu se umešala graditeljska problematika.

Ovi ovde, tvrdi na ušima, navikli su da im iz susednih stanova stalno odzvanja. Što starija kuća tanja barijera među susedima, a Englezi vole život u starim zdanjima.

To se zove čuvanje kulturnog nasleđa, a ima direktnog uticaja i na razvijanje bliskih, iako ne (neophodno) dobrih međususedskih odnosa.

Nemar ili neznanje?

Pitam se, od kad živim ovde, da li je problem nemar ili neznanje; jer nemaština, u ovim uslovima, ne može biti uzrok nekvalitetne gradnje.

Ne može se reći da se zgrade baš same ruše, mada se događa – pre nešto više od godine dana, u sred večernje predstave, urušio se krov Apolo teatra, a dotrajalost konstrukcije i instalacija je neretko uzrok ozbiljnih požara.

No, ako se to stavi pod krov kulturno-istorijskog nasleđa, onda se nekako i podrazumeva da bar sporadično mora da dođe do problema održavanja.

Ono što je nesumnjivo za čuđenje to je da standard gradnje nije podignut naročito visoko ni u izgradnji modernih i na oko lepih stanova.

Na obali Temze, u novim stambenim blokovima, sa čuvarom i ulaznim kodovima, isti vam je izgled za nesanicu kao i u starim viktorijanskim kvartovima. Stil gradnje se menja, ali stil života jednako pati kao i pre tolikih stotina godina.

Kud god da se okreneš neminovno te stiže ista patnja i prati ista nesanica. Zavaravamo se i tamo i ovde da bi sve bilo drugačije da možemo da krenemo malo unazad i ponovimo isto iskustvo.

Eh, da vreme može da se odmotava i zamotava kao klupko ne bismo bili zavezani u čvor ove ovde sudbine. Ne, zasigurno ne bi, bila bi to druga, ali opet naša ista sudbina. Nema nazad iz ovog života. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.