Zašto su Englezi loši vozači?

Prosto i jednostavno – Englezi su loši vozači. Tolike godine ih posmatram i patim se kao učesnik u saobraćaju i sa vozačke i sa pešačke, a i sa nemotorizovane biciklističke strane i sve se ustručavam da kažem ono što se mora reći, mada sam i sama sklona samokritici, posebno kad se nađem za automobilskim volanom.

Nikako ne volim generalizacije i mislim da mogu da budu ne samo pogrešne, nego i opasne, ali u ovom slučaju se, evo, predajem, jer ništa određenije sem generalizacije ne mogu da ponudim.

Tolerancija ili nebriga?

Nekako nije za verovati da gdegod može nacionalno da se pati od ovakvog nekog nedostatka, ali biće da je tako.

Neuobičajenu kombinaciju problema sa koordinacijom, osećajem za prostor i nadasve nepoštovanjem prisustva drugih, ništa manje važnih učesnika u saobraćaju, nije lako pronaći u ovako sveobuhvatnom zbiru, rekla bih, nigde drugde.

Istina, ima ne malo primera nebrige za ostale vozače, a još i više za bicikliste među motoristima svugde gde je previše saobraćaja, ali ovako kombinovanu neprilagođenost uslovima i situacijama na putevima, ni uz dobru volju, nisam mogla da primetim u kontinentalnim evropskim delovima.

Englezi i u automobilima, jednako kao i na svim drugim mestima, ispoljavaju neverovatnu količinu strpljenja, dok satima stoje u kolonama na blokiranim putevima.

Zadivljuje privid samokontrole, primetan u svim situacijama u kojima, samo nešto južnije, neki drugi Evropljani iz kože iskaču i jedni druge zaglušuju trubeći nervozno i nestrpljivo.

Redovna je pojava, takođe, usporavanje saobraćaja na auto-putevima i sa suprotne strane od one na kojoj se desila nesreća, jer su svi iz suprotnog smera željni da, u prolazu, što bolje osmotre posledice sudara(!!!).

Ko ti dade dozvolu?!

Kad čovek pogleda svi su ti ljudi vlasnici urednih vozačkih dozvola, iako je opravdano zapitati se kojim su volšebnim načinom stekli pravo da učestvuju u saobraćaju ravnopravno kao i oni vozači koji svoje automobile ne ostavljaju posred ulice i ne primoravaju druge da se uspinju po trotoarima ili vraćaju unazad jednosmernim ulicama.

Takvi neuviđavni i neodgovorni vozači nesumnjivo predstavljaju opasnost za bezbednost na ulicama. To su oni što zabasaju, bez razmišljanja, u punoj brzini po nepreglednim putevima, a usporavaju na otvorenom putu gde žive duše nema.

Da ne poveruje čovek, ali u Engleskoj, ne samo od vozača nego i od auto-instruktora, može se čuti da mu ne ide najbolje orijentacija.

To je zbog nesnalaženja sa (sopstvenom) levom i desnom stranom, te se događa da polaznika auto škole uputi u zabranjenom ili pogrešnom pravcu i to ne zato što ne čita saobraćajne znake, nego što ga mama nije naučila kojom rukom jede i piše. Ne šalim se, verujte, lično sam ovo doživela!

Ovde nikako nema mesta za primenu tipičnih šovinističkih merila.

U praksi potvrđeno da su žene manja opasnost na putevima od nesavesnih, bahatih i previše samouverenih „would be“ vlasnika besnih automobila.

Oni nedostatak željenog sportskog modela ispoljavaju iživljavanjem ne samo nad pripadnicama suprotnog pola, nego i nad svima onima koji turiranje motora prilikom svakog zaustavljanja ne doživljavaju kao poseban oblik čulnog zadovoljstva.

Takvih paćenika, poznato je, ima svuda, samo njihovo ponašanje, osim što je, kao i svugde jadno i žalosno, deluje parodično u opštoj letargiji na britanskim putevima. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.