Srećna engleska porodica

Šta je srećna engleska porodica? Mama, tata, bata i seka? O ne: mama, tata i kuca – to je prava idilična varijanta.

Šetnje u sumrak, ruku pod ruku, sa lepo vaspitanim četvoronožcem. Zar nije to prava engleska (aristokratska) porodična slika, upravo izvirila iz Diznijevih animiranih priča?

Mesto za kućnog ljubimca

Gledam na oko srećne parove na ulici i eto je preda mnom tipična engleska slika. Bezdetni brakovi sa očaravajućim kućnim ljubimcima, na koje se često pazi bolje nego u nekim domovima na sopstveno potomstvo, to je tako sasvim engleski, a tako ni malo balkanski.

Iako se možda pomera od surovosti na lancu privezanih ili na ulici ostavljenih kučića, balkanski mentalitet nikad ne izjednačava sopstveno potomstvo sa kućnim ljubimcima. Engleski vlasnici svoje ljubimce vide i tretiraju potpuno kao članove porodice – roditeljski ih paze, vole i roditeljski sa njima razgovaraju.

Mnogi požrtvovani vlasnici negovanih i lepo udomljenih kuca i maca potvrdiće da je briga o ljubimcu jednako zahtevna kao briga o malom detetu.

Tu, međutim, roditeljski stavovi počinju da se razilaze, jer dete nikad ne možete dovoljno dobro istrenirati da poslušno sedi, ćuti i sluša uvek kad mu se naredi; niti će kuce i mace, u izvesnom dobu odrastanja, upasti u loše društvo, okrenuti se ulici i zaboraviti toplinu hraniteljskog doma, čak ni ako se zbog neočekivane okrutnosti ili kakvog nesrećnog slučaja iznenada zaista nađu na ulici.

Koliko članova broji srećna porodica?

Kod nas se nekako i dalje porodica sa samo jednim detetom ne vidi kao sasvim potpuna – neophodno je da ih bude dvoje i to, po mogućstvu, različitog pola.

Sve preko toga se vidi kao slučajni, ne sasvim idealni sticaj okolnosti, koji remeti propisani porodični balans. Na porodice bez dece gleda se kao na trajno unesrećene i nikad potpune, jer prosto nije za poverovati da su same takvu sudbinu izabrale. Kućni ljubimci kod nas mogu biti samo dopuna već izvesno srećnim i dovoljno brojnim porodicama.

Sreća i brojnost engleske porodice su, kao svi elementi engleskog načina života, na granicama ekstrema. Iako nisu ni malo retke porodice sa troje, četvoro, nekad i više dece, jednako često, čini se, ima i porodica u kojima stvarno potomstvo zamenjuju kućni ljubimci.

Jedno dete je i ovde, mora se reći, prava i retka sreća i mnogo je češća porodica sa samo jednim ljubimcem, od one koja se, nekakvim slučajem, zaustavila kod samo jednog deteta.

Garant sreće ne postoji ni u idealnim uslovima. Kad čovek malo razmisli, sve je lutrija. Porodični život je kao jedna beskonačna partija karata – malo se gubi, malo dobija – nema strogog pravila, a nema ni pravih dobitnih kombinacija. Brojno potomstvo nekad može biti manji teret od jednog zahtevnog deteta.

Deo kućnog vaspitanja

Srećne engleske porodice se naizgled ne razlikuju naročito od nesrećnih. Međusobna komplimentiranja su deo kućnog vaspitanja i lepog ophođenja i ne mogu se smatrati pokazateljem bliskosti.

Supružnici se oslovljavaju jednako dragim imenima u svim životnim prilikama. „Darling“ i „dear“ je neizbežni početak svakog međusobnog obraćanja.

Tepanja se ne zaustavljaju na najbližim članovima porodice, već se šire kružno na svu bližu i dalju rodbinu, podrazumeva se kućne ljubimce, a katkad i prijatelje.

Međusobna podilaženja su postala deo svakodnevne komunikacije, uobičajenog načina ophođenja među najbližima i nikako nisu odraz topline i unutarnjeg zadovoljstva. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.