Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Jednoumlje kao razumno ponašanje
Jednoumlje kao razumno ponašanje

Jednoumlje kao razumno ponašanje

Ponekad sasvim razumno razmišljanje u Engleskoj nije dovoljno da se bez napora preživi svakodnevica.

Od nedavno je postalo jako važno da se vodom dnevno dosta nalivamo, jer će nam to pomoći da dobro mislimo i efikasno radimo.

Nikud se ne kreće bez plastične flaše vode. U zemlji sa uvek istom kišovitom prognozom i varijacijama „umereno ili potpuno oblačno“, niko se ne usuđuje da se bilo gde zaputi, a da se vodom dobro ne opskrbi.

U redu, džogeri mogu da ožedne, mada presvisnuti neće do prve česme, ali ljudi su izgleda zabrinuti da mogu da dehidriraju na ulici, u parku, čak i u pozorištu (e, to ne mogu da im oprostim).

Duh iz plastične flaše

Pakujemo decu za školu i moramo dnevno da im punimo dve flaše vode, kao da kreću u ekspediciju.

Svet jeste džungla, ali ne očekujemo iznenadne izazove sa elementima preživljavanja u svakodnevnom školskom okruženju, gde su, uzgred budi rečeno, vodene fontane za piće postavljene ispred učionica.

Decu, naravno, uzalud pokušavamo da urazumimo ako na taj način od škole pravimo neprijatelja, te tako, zarad opšteg dobra, mi kao i ostali roditelji, umesto knjiga u školske torbe pakujemo vodu u flašama, s nadom da neće zaboraviti da ih dobro zatvore i ne poplave svoje školske zadatke.

Sirotani mali, od sedam/osam godina, svakog jutra uprte školske torbe pune vode kao da će da uzjašu kamile i krenu u osvajanje pustinje.

Šta će im, zaboga, teške i velike školske torbe, kad u ovoj zemlji deci škola sve obezbeđuje – ne moraju ni olovke sa sobom da nose. Sem iz pomodarskih razloga u Engleskoj ne postoji potreba da se do škole tegli bilo šta.

Nije to onaj naš jad, gde su lepe sveske i olovke oduvek bile stvar prestiža, a roditelji osiromaše dok obezbede sav školski pribor i sve knjige.

Jednoumlje kao razumno ponašanje

Barijere slobode

Sad, pitate vi mene, šta me je spopalo? Što se u trenucima velikih evropskih promena, uzdizanja nedemokratskih režima i izglasavanja pretećih odluka na svetskim nivoima, ja bavim nekakvim sitnim, reklo bi se, školskim problemima?

Upravo zato što se kroz školu razvija mreža budućih navika i gradi ili razgrađuje ispravan sistem mišljenja. Bojim se da, uz svu tradiciju demokratije i proslavljenu slobodu govora i nezavisnog mišljenja, Britanija čami u mraku jednoumlja. U tom smislu, ova zemlja je odavno dehidrirana.

Čudno je, očekivalo bi se da mi istočno-evropljani, tek izmileli iz čeljusti „komunističkih diktatura“ imamo problem sa barijerama demokratičnosti i slobode izbora, kad, gle čuda, takve boljke muče upravo ove kolevke demokratije.

Uzrok tome mora biti što kroz istoriju nisu patili pod opresivnim režimima, a na klasno tlačenje su naviknuti od vajkada, pa nisu naučili da „uzdignu uvis čela“ i bore se za slobodu i nezavisnost mišljenja.

Englezi se previše plaše da izlaze iz propisanih okvira ponašanja. Svuda, kud god da se zaputite, označene su žutom bojom (crvena je previše komunistička), granice dozvoljenog prostora, koje se poštuju bez ikakvog dvoumljenja.

Ne kažem da je, kod nas popularno, prostačko ponašanje bazirano na zakonu jačeg ispravno ili prihvatljivo, ali čovek, bar ponekad, mora da se zamisli gde i zašto čeka i da li je došlo vreme da se izađe iz reda. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.