Sindrom samopromovisanja na društvenim mrežama

Osećam da moj virtualni prostor na društvenim mrežama počinje da biva ugrožen. Počela sam sa društvenih mreža da uklanjam ljude, čitaj žene, od čijeg izvanredno lepog i sposobnog potomstva ne mogu više da uživam u svom, inače mirnom i lepo organizovanom internet svetu.

Šta je cilj neumerenog hvalisanja sopstvenom decom ako ne izazivanje zavisti kod nekih, u tom smislu, manje angažovanih roditelja? Ima onih koji ne osećaju stalnu potrebu da se hvale, ne zbog toga što imaju manje internet prostora, nego zato što imaju manji ego.

Pred internet publikom

Istini za volju, hvaliti se možemo kad god zaželimo, svi koji decu imamo. Prirodno je da roditelji uživaju u svojoj deci. Razlika je u tome što ne nalazimo svi za potrebno da otvorimo dnevnu rubriku uspeha, u koju ćemo beležiti svaki školski, sportski ili porodični događaj.

Oni roditelji koji događaje u životu sopstvenog deteta dele sa svojom internet publikom rođaka, prijatelja, poznanika… imaju divnu priliku za stalnu podršku i divljenje sirotih ljudi koji nemaju kud, nego da se bez prekida oduševljavaju.

Šta ćeš, kud ćeš i kako da se izvadiš kad se uživo sretneš, ako se virtualno ne zadiviš?!

Sve sam mislila da je to moja neka lična furstracija, kad ono došlo do ozbiljnih socijalnih analiza. Ovde u Engleskoj se, kao i u svemu, velika pažnja poklanja uzdrmanim emocijama, pa se mediji uglavnom bave posledicama na one čija deca nisu u svemu prva. Kao da nečija jesu ( u svemu prva). Samopromocija lično neostvarenih osoba kroz sopstvenu decu je uzela maha.

Suštinski, naravno, ovo nije ni malo nova pojava među roditeljima.

Nekad smo samo usmenim putem i to retko, okupljeni na roditeljskim sastancima i dečjim rođendanima slušali o intelektualnim dometima tih izuzetnih generacijskih primeraka. Sada, nažalost, sa svima dostupnim i široko raširenim sredstvima komunikacije i informacije, bombardovani smo dnevnim dozama subjektivnog uživanja i sitnog hvalisanja odveć ponosnih roditelja nemerljivim dostignućima njihovih tako sjajnih potomaka.

Ne mogu više pasivno da čitam čestitke podrške i podstreka koje, pod obavezno, prate slike dečjih uspeha na internetu. Imam i ja porodicu, pa je ne kačim na zidove društvenih mreža u neumerenim kvantitetima, sem, razume se, „nedeljom i praznicima“.

Muka ti prosto pripada od količine nepotrebnih informacija iz nečijih tako brižljivo negovanih porodičnih života.

Neumorno samopromovisanje

Društvene mreže, očigledno je, postoje ne samo druženja radi, nego i samopromocije radi. U virtualnim životima, jasno, svi smo tako lepi, srećni i uspešni, da van njih ne želimo ni da se srećemo.

Nije baš sasvim nezdravo da se jedni drugima divimo i uživamo u sitnim lažima koje o sebi smišljamo, al’ neki se uhvatili u kolo, pa ne znaju da stanu. Lepo naš narod kaže: „Zaigraj, pa i za pojas zadeni!“

Raširio se sindrom ulepšavanja stvarnosti. Toliko ima bajkovitih sadržaja da su ljudi, oni po prirodi samokritični, počeli da se osećaju loše. Isto kao kad se dete prejede slatkiša.

Meni muka i od gledanja, ni da probam neću, verujte. Neki imaju tendenciju da se zaigraju, kao i inače pred elektronskim ekranima, pa belog dana ne vide, a kao i u nevirtualnoj realnosti, to su baš oni koji druge savetuju kako da se racionalno ponašaju. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.