Molim i Hvala

Količina molbi i izvinjenja u standarnoj upotrebi kod Engleza daleko premašuje njihovu sveukupnu upotrebu u komunikaciji kod mnogih drugih naroda. Ko kaže da su Englezi arogantni i nepristupačni? Molim i Hvala – to je tajna!

Iritantna je istina da se ove reči ponavljaju po navici i ne stoje ni u kakvoj korelaciji sa predmetom razgovora i emocijama sagovornika. Ovom fenomenu možemo da priđemo na dva načina: da se čudimo i podsmevamo ili da se pomirimo i prihvatimo. Konačno, bolje da se sa ljubaznošću saživimo, čak i kad joj ne verujemo.

Dobar narodni običaj

U Engleza, dobar narodni običaj nije da se izljube i pošteno ispsuju kad se sretnu, kao kod nas, nego da se, na dobrom odstojanju, srdačno rukuju i momentalno počnu da se izvinjavaju.

Razlog za žaljenje i izvinjenje, naročito ako se s nekim dugo niste čuli ni videli nije teško naći. Nepobitna je činjenica da smo svi grešnici, ali možda ipak ne treba previše da cepidlačimo, jer nikad ne bismo prestali da se izvinjavamo.

Ipak, velika je to stvar, za ljude koji nisu potpuno oguglali na balkansku nepristojnost, bahatost i prostačke manire, kad se najednom nađu u okruženju u kome je svakodnevna komunikacija praćena osmesima i izvinjenjima.

Ljubaznost prija, čak i ako je neiskrena i naučena. Iza engleske preterano osmehnute ljubaznosti ne stoje nikakve zadnje namere, to je samo deo naučene pristojnosti, koja se svuda uspešno primenjuje. Pa kome to može da smeta, naprotiv, može samo da olakša svakodnevnu, nekad mučnu, obaveznu komunikaciju.

Lepi maniri su deo dobrog vaspitanja i nisu rezervisani samo za lordove u visokim krugovima. Na tome počivaju osnove lepog ponašanja.

Engleska se u tome ni malo ne razlikuje od ostatka sveta – pristojnost je svugde na ceni. Razlika je u tome što se negde, kao u naših naroda i narodnosti, susretom nemilih okolnosti i kulturnih neprilika, lepo ponašanje zanemaruje i lako zaboravlja; negde, kao kod mojih sadašnjih sunarodnika, uz stalno podsećanje, ne može da iščili ni pod pritiscima. Mnogo šta drugo kod Engleza može da fali, ali se na osmeh uvek možete osloniti, to nikad ne manjka.

Veština žaljenja i izvinjavanja

U engleskom društvu prividno beskrajna trpeljivost krasi sve oblike verbalnih razmena, čak i onih neugodnih, nezavisno od stupnja iritiranosti sagovornika.

Iza toga stoje godine upornog ponavljanja sve dok se tehnika zahvaljivanja i izvinjavanja dobro ne savlada.

U odgovarajućoj klimi i pravom okruženju čovek se lako privikne na nove navike. Bez mnogo napora, stekne se veština žaljenja i izvinjavanja u svim potrebnim i nepotrebnim situacijama. Posle izvesnog vremena uhvatite sebe da se i sami i kad za to nema razloga i kad se to od vas ne očekuje i to uzastopno izvinjavate i zahvaljujete.

Tako preobraćeni nađete se ponovo u otadžbini, potpuno izmešteni iz poznatog prostora u kome je nebo najednom dovoljno sunčano, a lica neočekivano previše mračna.

Svi vam se čude, pomalo vas zagledaju, pa vas i zaobilaze, ali ljubaznost ne odbijaju. Biće da vas uzimaju za budalu koja ne koristi priliku – ne gura se, nego drži vrata dok ostali prolaze, stoji i pušta da drugi sede… drugim rečima, pomirljivo prihvata sve ono od čega nema gde da pobegne, pa se još, uprkos svemu, čak i osmehne. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.