Izdvajamo
Priče o usamljenima
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Priče o usamljenima

Priče o usamljenima

Pritisle me ovih dana priče o usamljenima i ostarelima.

Takve priče kod Engleza izazivaju najdublje osećaje, jer iza patnji uvek stoji neka velika ljubav ili požrtvovanost i nada, pa može da se prati sa blagim osmehom i uzdasima.

Nacija uživa u srceparajućim svedočanstvima, koja brzo sa lokalnih radio stanica postaju predmet opšteg medijskog zanimanja. Dekica od devedeset četiri godine, koji se u očaju, sa potrebom za razgovor javio direktno u program, lice je nove kampanje. On sada nanovo ima razlog da se budi čio, ustaje i pažljivo oblači, iako je ostao sam. Eto primera za ugledanje. Au, što Englezi to vole, da slede primere.

Društvo koje stari

Zavidim dekicama i bakicama koji su usamljenost otkrili kasno u životu.Njih je tek u dubokoj starosti počela da pritiska neizlečiva bol usamljenosti, jer nemaju više sa kim da podele sitne događaje svakodnevice.

Nije lako potražiti prisnost negde drugde, posle pedeset, šezdeset i više godina braka, kad čovek ostane sam. To tuga nađe društvo u samoći i čovek je potpuno usamljen. Samo, čovek može da bude usamljen i kad nije sam. Tuga pritiska i ubija, nije laka, ali se nekako od okoline lakše prihvata.

Saosećanje i razumevanje se kod Engleza sa ponosom ističe.

Godinama se već englesko društvo, okreće kud mora, ne mladima, nego starima, jer kao i sva napredna društva, stari vidno i rapidno. Sve je veći problem pronaći način za brigu o starima.

Za razliku od nama bliskih zaostalih sredina, gde je starost tabu o kome se ni ne razmišlja dok ne tresne u glavu ili ne opali po džepu, ovde se čovek za sve unapred priprema, iznenađenja niko ne voli, posebno ne finansijska. Englezi se tako suočavaju ne sa neizvesnošću, nego sa neizbežnom budućnošću.

Ostrva u masi

Usamljenost je teška bolest. Nema se čime izlečiti. Deluje naivno i sasvim bezazleno. Treba samo dobrovoljno da izađeš „među svet“.

Ljudi nisu ništa drugačiji nego što su vazda bili – svakakvih nas ima, ali svet, to je sada masa, a masa je netrpeljiva, zavidna, opaka… masa je skup ljudskih najgorih osobina. Ima dosta onih koji opstajavaju ne mareći i njima je boravak napolju, u svetini, nagrada. Ali sve je više onih koji nemaju kud da se zapute, ako se odluče za kretanje. Ljudi sve više pate od usamljenosti kao od neizlečive bolesti.

Što je zemlja manja to je svemir veći.

Živimo u ovom nekom svetu gde je blizina zanemarena. Sve kao da je tu i blizu, kao da je žudnja jedina prepreka. Otkako su ljudi još veoma davno otišli od sebe da bi prišli drugima i sad su ostali bez ičega. Pošto svako sa svakim komunicira i razmenjuje laži o sebi i drugima, postoji iluzija da daljina više ne postoji; a daljina je tu, samo se promenila.

Kako je teško kad ljudi nemaju nikog do sebe samog za sva pitanja i odgovore.

Bliskost traži blizinu pogleda i dodira, da ljudi ne bi večno bili ostrva. Niko sebi ne bira pusto ostrvo, ako ga život na to na neki način ne primorava, jer jedno je istraživački put ka sopstvenom ostrvu, a drugo je konačna odluka.

Ima ljudi koji sami sebe osude na samoću – ne veruju ljudima, dosta im je besciljnog traganja… nemaju kud iz sebe, pa im presuda sveta iz koga beže liči na jedinu odluku opstanka. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.