Izdvajamo
Naslovna » Blog » Beograđanka u Londonu » Knjige niko više ne čita
Knjige niko više ne čita (foto: Shutterstock)

Knjige niko više ne čita

Svako sad piše, ali knjige niko više ne čita. Pisaca je sve više, a čitalaca sve manje.

Umnožio se neumereno broj žanrova izniklih iz memoarsko-dnevničkih zapisa, sa zaokretom ka intrigama začinjenim sadržajem, koji ispunjava žutu štampu. Broj autora se naglo uvećao. Svaka šuša sad nalazi za shodno da prosvetljava javnost događajima iz svog kratkog, ali burnog života.

O šušama i njihovim životima, to nažalost ima ko da čita, ali prave knjige, koje treba da čine deo obrazovanja, lektire i odrastanja, od toga se beži kao od najgoreg kuluka.

Bliži se svetski Dan knjige. Za čitanje niko više nema vremena. Šta se to desilo pa se vreme tako skratilo da u dan ne može dovoljno da stane?! Nekad su jednakim dnevnim vremenom ljudi raspolagali i tolike knjige čitali. Pored svega što je trebalo uraditi i knjige smo dnevno otvarali i čitali… čitali…

Nema ni volje ni vremena

Pre nego što požurite da me demantujete, pošteno razmislite. Biste li se sada upustili u čitanje svetskih klasika od po nekoliko tomova, što ste nesumnjivo, ne sporim, nekad radili i u čemu ste nekad uživali?

Ako se nešto sad i čita to mora biti kratko i sadržajem nabijeno, jer ko bi se danas bavio Balzakovim detaljnim opisima budoara i odela ili Tolstojevim filozofsko-političkim solilokvijima, koji ispunjavaju čitava poglavlja takvih romana.

Ljudsko društvo je toliko uznapredovalo da nam se vreme skratilo. Život je ubrzan do te mere da se jedva postiže odgovoriti na sve poruke i e-mail-ove, između uobičajene svakodnevne jurnjave.

Knjige niko više ne čita

Dok se ispregledaju vesti na ekranima raznih medija oči zabole i mozak puca. Na kraju dana nikom više nije do otvaranja knjiga sa sitnim štampanim slovima. Ko će još i u to da gleda i iščitava stotine i stotine stranica?! Nema se za čitanje ni volje ni vremena.

Realno stanje je očigledno nedostatak volje i obilno traćenje vremena pred mnogobrojnim ekranima. Ima tako mnogo elektronskih izazova i ljudi sasvim očekivano nalaze pristupačne instant vidove zabave, što u potpunosti zaokuplja pažnju i ispunjava vreme.

Te tako, vremenom više niko slobodno ne raspolaže – vreme je postalo najskuplje, a o slobodnom vremenu ni govora više nema. Gde u sve to strpati još i odštampane misli iz prošlih vekova?

Čitanje je znanje!

Džaba se ljutim i držim predavanja, džaba pokušavam da nađem način da knjigu približim novim generacijama. Deca više ni stripove ne čitaju!

Ovde u Britaniji, deca intenzivno čitaju, rekla bih, dok ne savladaju samu tehniku, jer čitanje je ovde mudrost za sebe. Oni nisu imali svoga Vuka Karadžića, pa deca čitavo školovanje provode učeći kontinuirano čitanje i pisanje.

Kod nas, ko je u školu išao bar je s lakoćom slova učio i za čitanje se osposobio, što opet ne znači da se čitanju privoleo. Između onog ko zna da čita i čitaoca nalazi se provalija (ne)znanja.

Možda se ljudi vraćaju knjigama kad ih stigne penzija, pa se naglo nađu sa viškom slobodnog vremena. Možda će nas dementna stanja, koja nas u starosti čekaju, vratiti knjigama koje smo voleli.

Možda ćemo, paradoksalno, u trenutku kad vreme počne ubrzano da nam ističe, najednom postati vlasnici svog vremena, koje će biti u potpunosti slobodno, pa ćemo iznenada moći čitanjem da ga ispunimo. Do tad, knjige prašnjave police nekih starih porodičnih biblioteka u kućama gde se čitalo. ♦

Svi tekstovi Beograđanke u Londonu!

»»» Vladislava Erdeljan rođena je jedne Badnje večeri, pre mnogo godina, u najvećem gradu, najlepše zemlje koje više nema. Voli da priča i piše na raznim jezicima, a to je uvek najradije i učila i radila. Žali što nije balerina. Čuva drvo u dvorištu, sa pticama bez kaveza. Voli priče i pesme za decu. Igra žmurke sa svojim ćerkama. Želi da putuje po hladnim zemljama. Ima glavu punu nenapisanih priča i pesama, što je mnogo više od onoga što je do sad objavila.

2 comments

  1. ja sam jedan od ljudi koji je presatao sa citanjem. Ne mogu da se nateram ponovo da uzmem knjigu u ruke. Ne citam ni novine, osim na Internetu, i to hvatam sebe kako preskacem reci, redove, pasuse. Trazim kljucne reci samo preletim tekst, mislim da to zovu twitter citanje. Maksimalno gledam tekstove do 1000 reci duze i ne pokusavam da procitam. Zasto je to tako? Nemam odgovor, nije da nemam vremena, nije da me ne zanimaju knjige, jednostavno ne mogu, da nazovemo to gublenje navike citanja. Ne znam kako da nateram decu da citaju kada i ja ne vitam. Da li ce knjige da nestano, verovatno nece, ali malo po malo gube od znacaja.

  2. Srećom, nisu svi postali robovi kapitalizma. Donekle te razumem, većina od nas bi verovatno čitala i više, ali nedostatak vremena za to je ključni problem. A naravno, krivac je nazovi progresivni kapitalizam, koji nas je pretovio u robove koji skoro sve svoje vreme provode grozničavo se boreći za zaradu i opstanak.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.